ПОРТРЕТ
————
КЊИГА МИ ЈЕ ЗАДОВОЉСТВО
ВЕСЕЛИНКА СТОЈКОВИЋ: ДУГУЈЕМ ЗАХВАЛНОСТ ГРАДУ ВРАЊУ
Романописац, песник, књижевни критичар…
Поводом изласка из штампе нове књиге: СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА / књиге, људи, језик у издању Народног музеја из Врања
„Као што Енглези до Вајстлера нису видели лондонску маглу,
тако жене до недавно нису виделе себе…
Показати право обличје жене јесте задатак уметности,
особито књижевности.“
Ирена Кшивицка
(Пољска)
Листам Монографију Учитељске школе у Врању коју је 1996. издао Учитељски факултет под називом Образовање учитеља у Врању. Одговорни уредник књиге Момчило Златановић, доктор филолошких наука и познати књижевник. Сарадници професори факултета. Од 131. до 147. странице подаци о дипломираним учитељима од 1948/49. до 1971/72, односно, до прерастања Учитељске школе у факултет. Разлепљене странице монографије, од честог прелиставања, али вредни подаци сачувани: имена и презимена и оцене дипломираних учитеља, свих генерација. Петице, веома ретке! Највише је оних са четворком и тројком на дипломском. Од 71 дипломца генерације 1968/69, Веселинкине генерације дипломаца, САМО троје, односно три дипломиране учитељице, понеле су оцену пет. Једна од њих је Веселинка Стојковић. Најбоље ученике завршне, пете године Учитељске школе познавале су све млађе генерације ученика те школе. Били су пример на који се треба угледати. За коју годину касније Веселинка је дипломирала српски језик и књижевност на Филозофско-историјском факултету у Скопљу. Угледни је просветни радник. Живи и ствара у Врању. Пише још од ученичких дана.
У својим објављеним књижевним огледима зналачки говори о стваралаштву других, стваралачком поступку, о средствима уметника, о улози књижевне критике и критичара, о напуштању наших села „као књижевне теме, о Косову“ (др Јован Јањић) и тако даље.
Стручне радове и поезију и прозу објављује у више стручних и књижевних писаних медија и на блоговима посвећеним култури и образовању. Њени се радови преводе на више језика.
До сада је објавила следеће књиге (верујем да их у рукопису има још):
Маргарете, збирка песама 2003.
За твоју срећу, песме за децу, 2004.
Књига утисака, монографија куће Борисава Станковића, 2005.
За твоју срећу / Портретна певанија, друго допуњено издање, 2007.
Драга моја Антонина, посланица, 2011.
Анушка, роман, 2013.
Не идем никуда, Анушка, роман-свита, 2013, и –
– године 2015, штампа књигу под називом СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА / књиге, људи, језик уз помоћ Града Врања. Издавач је Народни музеј из Врања. Књига доживљава велики одјек.
О њој пишу књижевни ствараоци и књижевни критичари.
За ваш лист илустроваћемо књигу прилогом из књиге. Ви ћете препознати и аутора и садржај. Због малог простора који смо добили, тешко је било одлучити се који је то део текста у Веселинкиној новој књизи најбољи прилог, али… мислим да је овај део, ма – мислим да је цела књига драгуљ! Потражите је!
СВЕТЛОСТИ ЗАР БИЛО БИ ДА У РЕЧИМА ЈЕ НЕМА*
„Тукле смо се летњи дан дом подне…“
„Свеже јутро позног јула. Друга половина године 1950…
Из утробе Пуната изашла сам неспретно као и толике жене…
Ко је ово режирао и зашто?
Зграбише ме и готово убацише у шпалир те две снажне жене. И ја покушавам да потрчим. Осећам ударце по целом телу…“
Овако је, представљајући проф. др Веру Ценић, цитатом из њеног романа Кањец фиљма (2009), отпочела причу о својој професорки и кажњеници са Голог отока.
О другу њеном и „саборцу“ др Градимиру Ценићу, хирургу, њеном СЕЊИ, Веселинка причу почиње цитатом из романа Иста прича (Вера Ценић, 2001): СЕЊА је жив, вратиће се, писаћу му, чекаћу га (одељак)… и овако: „Завршила сам је у суботу. Дуго сам читала последње странице. Читаве вечери сам била у дубокој лепоти казивања личне приче, и снази Ваше књиге. И у муклој запитаности: Боже, шта је с човеком? И колико човек може да издржи?… Нежним дамарима срца, најнежнијим, оним посебним, исписане су најбоље странице. И све, зар не? њима су бојене. Тако је Веселинка бојила стил своје професорке.
А Он, у свом писму Вери (БЕЛА у роману Иста прича), својој љубави, каже: „Оборен сам храст, срушио сам се, Бела… (…) Слободан сам…“ И заиста, др Вера Ценић и др Градимир Ценић слободни су људи, после толико година Виши суд у Врању доноси правоснажну одлуку о РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ово двоје интелектуалаца из Врања.
Преноси затим, осећања, преживљавања током процеса, пре и посла судског поступка рехабилитације:
„’Три пута смо за кратко време поново преживели Голи оток, Веселинка. Исцрпљени смо. Много смо исцрпљени…’ поновила ми је професорка и пре неколико дана. И јесу, много, заиста. Посебно др Вера Ценић. Писала је (захтев Суду, Д. Ђ.) и за обоје, јер је др Ценићу ослабео вид.“ Веселинка, новом књигом, наставља сведочење овако: „’И срећни смо и огорчени што се све ово десило после толико година’, да поновим прву њихову реченицу по добијању решења о рехабилитацији – др Вера Ценић 30. маја 2013, др Градимир Ценић 4. јуна 2013. године.
Заслужили су ови велики људи мир.“
„Боже, како су величанствено изгледали обоје у том часу, у свом дому, у четвртак, 27. јуна… када сам им била у посети, па у суботу, мада већ савладани умором… (стр. 276, 277).“
Како Врању, књижевним ствараоцима и другим значајним личностима, овом књигом Веселинка Стојковић се одужила и свом селу Ратају, у коме је одрасла и завршила основну школу, бележећи начин говора његових мештана. Дијалекатски речник села Ратаја права је ризница знања како о Призренско-тимочком дијалекту, коме припада и говор села Ратаја, тако и обичаја и контекста саме културе те средине. Простро се речник на 61 страну, па блеска као роса из траве „са ливаде у Доњем пољу, у рано јутро…!”
– Атърљива мома – мешúна до зуби;
– Ашúк сам, поашúк сам од њега;
– Бáлдиса како никој;
– Батисáле ми се њиве (од кише) –
примери су каквим обилује овај, јединствен по много чему речник.
*Из посвете на дарованој ми књизи.
Речник би био сувопарна наука без контекстних реченица, без познавања обичаја – „Овај се речник доживљује као ода завичају и његовом језичком богатству“ (др Јањић), као драго камење у врбовој корпи. Блеште драгуљи, заслепљују лепотом, музиком… Разгаљују. И цела КЊИГА.
„Ћефлика, нема туј. ЛЪСКА.“
Веселинка Стојковић је по вокацији песник, па је речник, и цела књига, леп поетски мозаик. На почетку речника су и три стихована записа, а на почетку књиге песма посвећена Врању.
Свакако, Веселинка Стојковић – и сама књига СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА / књиге, људи, језик – заслужују много већи простор.
17. 11. 2015.
Душан Ђорђевић Нишки