Srdjan Paunović
* * *
Interesantni su mi komentari na moj prethodni tekst, jako. Na koje ne nameravam da odgovaram. Autorski tekst objavljen na blogu smatram „javnim dobrom“ o kome svako ima pravo da da svoj sud, i besmisleno mi je odgovarati ili polemisati. Čitav tekst, inače, zamislio sam samo kao uvod u ono o čemu sam stvarno želeo da pišem – o lepoti (i potrebi za njom!) svakodnevice – a onda mi se učinilo da će tekst biti predugačak, pa sam ga „sasekao“ i završio u formi pitanja za interesovanjem posetilaca bloga. Dati komentari uslovili su sadržaj ovog prvog nastavka.
. . .
Sve što smatram potrebnim i dovoljnim za čovekov život pokušaću da smestim u jednu rečenicu.
Samospoznaja je uslov bivstvovanja, iz koje proističu svakodnevno pozitivno mišljenje o sebi i svetu koji nas okružuje, te optimizam, koji nas navode na potrebu za stalnim kontaktom sa prirodom i bavljenje nečim (bilo čim!) kreativnim rukama, u porodičnom okruženju.
To je sve. Sve što je bitno za svakog čoveka, pojedinca, bez razlike. I sve zavisi samo od nas samih. Bez opterećenja. Bez žalopojki. Bez izgovora. I sve napred pobrojano u potpunosti ispunjava sadržaj forme koju sam nazvao „Vila SVAKODNEVICA“.
Gde se, u potencijalnoj lakoći svakodnevice, gubi čovek današnjice? Teško mu je, najpre, da stane pred ogledalo (ili zid, svejedno je) i kaže sebi: JA JESAM „to i to“, „“,takav i takav“, „a želeo bih da budem…“. Nespoznavanje toga ko smo, kakvi smo, te šta bismo i kakvi bismo želeli da budemo – predstavlja nepremostivu prepreku između dva sveta: srećnog i nesrećnog života.
Negativno mišljenje o događajima, stanjima ili ljudima tokom dana, ispunjava nas jedom, srdžbom, mržnjom, nervozom i strahovima. To čoveka čini iznutra sapetim, kao marvu. I kao takvog nesigurnim i nesposobnim za doživljaj bilo čega lepog, i uživanja u istom. Samim tim, u takvom čoveku i njegovom društvu – niko drugi ne može da se oseća prijatno. Iz takve svakodnevice ne može biti ni sagledavanja života sa lepše strane, ni očekivanja povoljnijeg ishoda, dakle – optimizma.
Priroda je nezamenljivi izvor energije. Pune su nam uši priča o trošenju energije, iscrpenosti, narušenosti fizičkog ili mentalnog zdravlja. Zatvoreni u faradejevim kavezima, zabetonirani u gradovima, uljuljkani klimatizovanim prostorom na relaciji stan-auto-ofis-bilo gde-i u krug, skriveni iza tamnih naočara, ljudi rade, svađaju se, prate vesti, sređuju račune i svakim danom se osećaju sve lošije i lošije. Sa razlogom! Nisu valjda oni krivi što parkovi i reke nisu još klimatizovani?!
Pošto je život samo kreiranje svakodnevice, blagodat bilo kakvog fizičkog rada, kroz koji se materijalizuje koherentnost relacije um-telo (mišljenje-delanje), čini onaj začin koji mu daje punoću ukusa. Možda je stasala generacija kojoj je uzor u život Krang (mozak nakalemljen na telo diva iz crtaća Nindža-kornjače), ali svakako smo svesni da sve što nam je u životu dato – i da nam je prijalo – jeste plod nečije usaglašene kreacije i akcije.
I naravno, element binarnog koda JA, bio jedinica ili nula, neostvaren sam i jalov, ili barem nedovoljno usklađen i utemeljen, bez svog para i našeg potomstva. Čovek bez sirila, što bi rekli moji Gružani.
Da! Mnoge životne okolnosti mogu da utiču na pojedinca, pa da mu neki (ili svi!) pobrojani elementi ostanu privremno ili trajno nedostupni. Bože moj! Jedan nesrećan čovek više na planeti. Tretirajmo to kao rezultat prirodnog principa selekcije; ni svaka biljka, ni svaka životinja, ne dožive svoj puni razvoj jer ih nešto satre pre vremena. I žao mi je zbog svega toga.
Kriza srednjih godina, koja, vidim, intrigira pojedine baštovane, počinje kada dođeš u neke zrele godine (pretpostavljam između 40-e i 45-e), a nisi sebi postavio pitanja koja moraš postaviti, niti dao odgovore koje moraš dati. Ma kakvi oni bili! Jer kad ne bi tako bilo, onda bi čovek i uradio ono što mora uraditi – da bi bio srećan i zadovoljan. Kompenzacija ovog nedostatka novcem, fizičkim izgledom, pozicijom, titulom, pajerom-plavušom-pištoljem, etc… – samo je odlaganje suočenja sa neizbežnim. U njihovim očima to se najčešće zove starenje i smrt, i paničan strah koji ih hvata od ta dva pojma određuje dalji tok njihovih života. Na žalost, i njihovih porodica, i ljudi kojima su okruženi.
Čovek je biće, predodređeno i rođeno da bude Petar Pan. Onda ga ljudi od malena sputavaju i guše, dok ne ubiju to dete u sebi.
Tek kasnije shvate da su stvarno mrtvi, i to ih užasne.
A za sreću je potrebna samo jedna rečenica i malo volje…
A šta ako „Nedođija“ stvarno postoji?
Ja verujem da postoji, i da nas ima mnogo koji u njoj živimo (štagod neko mislio o tome).
I – ako svako od nas kaže da živi „svoj“ život, zašto to ne bi mogla biti „svoja Nedođija“?
Da li čovek živi „u životu“ ili „u glavi“, pitanje je sad!? Ne zezam se!
Odgovori na prethodna pitanja mogu da budu i da i ne; i može i ne može. I svako od nas daje odgovor za sebe; čini dogovor sa samim sobom.
Tako da onaj za koga „Petar Pan“ postoji, ili se sasvim dobro oseća da je to on sam, bude činjenica. I tačka k’o vrata!
@ Srdjan A
Trebalo bi mi dosta prostora da obrazlozim svoj prethodni komentar, po pitanju obrazovanja i svega ostalog. A izraz „agitovanje“ mi zvuci maliciozno i ne svidja mi se jer ne odslikava moju dobru volju sa savetom Nini. Tim pre sto je moj savet baziran na predjenom iskustvu i religioznoj praksi, i tesko je da to ocenjuje neko ko je ateista ili agnostik, jer to uopste nije iskusio, pa ne bih da ulazim u polemike, jer govorimo sa razlicitih iskustvenih stanovista.
@ Nina
Zao mi je sto ste ateista. Mozda time propustate ne samo mir nego i bogatstvo i punocu jedne druge vrste slobode, koja nije omedjena nasim uskim Ego shvatanjem i licnim zeljama. U svakom slucaju, da me ne shvatite agresivnim, uputio bih vas jos samo na pravoslavne starce i svete ljude iz ranog hriscanstva, njihove besede, pouke i knjige, jer su mnogo blizi zivotu danasnjice od savremenijih teologa i mnogo vam jasnije objasnjavaju sustinske stvari i sve ostalo.
Meni nije zao sto ste Vi vjernik.
Kad vidim mladog sportistu koji je upravo postao prvak svijeta i u izjavi novinaraima prvo se zahvali Bogu, njega mi bude zao. Jer ako nekom treba biti zahvalan to su njegovi preci koji su mu podarili talenat i najvise samom sebi na dugom i mukotrpnom radu. Kad bi taj mladi covjek prihvatio da je njegov uspjeh samo njegov, skoro pa iskljucivo rezultat njegovog rada, imao bi pojam o svojoj ogromnoj snazi i mogucnostima. Imao bi sebe, kao inspiraciju i vjerovanje. Ne bi mu trebali ni religija, ni nacija, ni ideologija kao „izgovor“ uspjehu. Mene nekako sve to ogranicava, moj izbor suzva…
O sustinskim stvarima nekom drugom prilikom! Najljepsi pozdrav
Vidim ovde se razbuktao egzistencijalni dijalog – kriza vs nema krize – vernik vs nevernik.
Mislim da cu o tome razmisljati kada dodjem u vase godine, to verovatno ide sa godinama :-)
Voli vas sve Kapetan Kuka! Tako sam se rodio, ne mogu biti Petar Pan.
Sustina krize srednjih godine jesu teskoce u izmirenju naseg manje ili vise izmenjenog stanja (fizicki, egzistencijalno…) sa nasim mentalnim poimanjem istog.
Prenositi to u religiozne vode ne vidim kao razresenje, nego vise kao nekakvo zataskavanje, guranje pod tepih…prenosenje problema u nadleznost takoreci virtuelne institucije i konstrukcije koju smo… kao… „otkrili“ a koja nam je najcesce nametnuta upravo prosvetljujucim besedama i mnogim drugim promotivno-politicko-marketinskim aktivnostima..
U stvarnosti, nesuocavanje sa cinjenicama samo nagomilava frustraciju i stvara povrsinski mirne licnosti sa nabojem pred eksploziju.. sto izbije na povrsinu u ratovima, kad se „smerni“ i „pravoverni“ sa obe strane redovno grupisu i prizvedu ili aminuju nasilje!
Bitna uloga silnih religioznih rituala i jeste umrtvljenje uma kako bi se obuzdao naboj raznih nerazresenih frustracija koje smo preneli na svevisnjeg…
Ali, nemojmo samo o mracnoj strani… Uspeh (u poslu, sportu, zivotu..) u najsirem smislu, dolazi pre svega od uspesno postignute harmonije tela i duha, smisla i akcije… Kod sportista postoji taj peak, kad dodju i vrhunski rezultati. Prava steta je odreci se prosto isceljujuceg i motivisuceg licnog zadovoljstva …i preneti to na nekakve spoljne faktore.
Sa krizama i uspesima treba se nositi licno i stalno!
Nazalost nemam takvu moc izrazavanja na ovom jeziku pa sam „zavidna“ Srdjenu A na ovom komentaru. Upravo je to sto sam ja mislila, rekao tako da sam i sama sebe bolje razumjela. Hvala Srdjane A.
Jedino sto bih htjela dodati, vezano za krizu cetrdesetih jeste: pozitivno je da nas „nesto“ podsjeti da nismo zavrsili sve u zivotu, da mozemo jos, mozda nanovo ili malo drugacije. Umjesto mirne i predvidive srednjovjecnosti i kasnije starosti, mozda treba zapoceli nove projekte u cetrdesetim i sebi uciniti ostatak zivota bogatijim, sadrzajnijim. Izbjeci depresivnu i nedorecenu starost. Narvano da govorim o drustvima u kojima je to ekonomski izvodljivo i drustveno prihvatljivo…
Skoro je jedna moja prijateljica, godina bliskim 50-im rekla jednu zanimljivu stvar. Kaže, sve više uvidja kako su joj živci tanji, reakcije brže i emocije burnije, kako postaje sve veći namćor i sve počinje da joj smeta. Manja deca, buka, komšije, kolege na poslu, nesredjenost. Sve je više počela da primećuje haotične stvari. Ranije kada je imala energije i poleta, to joj nije toliko smetalo, samo bi pretrčavala preko toga, hitajući iz projekta u projekat. Sada bi da ima mir, mir, mir, da joj niko ne remeti svakodnevicu koju je kreirala.
I da je zapazila kod sebe tu osobinu i da kada je bolje razmislila, to joj se uopšte ne svidja. Ne stari dostojanstveno, sa vedrinom, nego sa džangrizavošću. Zaključak joj je bio da mora da nadje neki hobi koji bi je obuzeo i dao joj entuzijazam i vedrinu, umesto puste mušičavosti.
Sudeci po broju i sadrzaju komentara,izgleda da je autor otvorio vrlo kontraverznu temu.Mislim da treba da napise nastavak ,“Svakodnevicu 3″.
Meni je ova diskusija vrlo zanimljiva,jer mislim da sam tu famoznu krizu srednjih godina, koja me je, krajnje stereotipno,uhvatila nakon cetrdesete, nekako prevladala.To je ,bar po mom iskustvu,vise stanje duha nego nedostatka matrijalnog, a ja bih ga opisala kao „zal za mladost“. Ima jedna prica u „Kostani“ Bore Stankovica ,govori je Mitke obuzet dertom u mehani,a pocinje sa „Poj, Kostan,poj……….kako majka sina imala,i cuvala…..“ ,pa procitajte,ako Vas zanima sta sam tacno htela da kazem.
Za mene je taj period bio zaista tezak.Trebalo je ozaliti sve propuste iz mladosti i prihvatiti sebe kao definitivno odraslo bice.Kada sam u tome uspela,nasla sam snage da dostojanstveno ostarim..Ali to ne znaci da i dalje ne mogu da budem Petar Pan,bar ponekad.I da ne uzivam u tome. I te kako!
SATURN SE IZVINJAVA ZA NEKE SLOVNE GRESKE,KUCA BEZ NAOCARA
Vidim da tema nije neinteresantna, a i svi Vi ste divni saučesnici u ovoj našoj blogerskoj svakodnevici. Hvala Vam od srca. VILA SVAKODNEVICA 3 je spremna, i u njoj će biti reči o univerzalnim izgovorima koji nam kvare istu. No, pre toga, „uskočiće“ jedan različit post. Moram da poslušam Tepsijanca i sa svojom crnkom-BMW-stvarnom vrtlarkom (ima svoju pravu baštu), tačnije – ženom, odem sedam dana na odmor.