LAŽ I ISTINA

Toliko toga nismo znali da je to prosto zastrašujuće! O čemu su nas lagali?

 

Vraćam se iz Zrenjanina…

Put ka Beogradu se u noći zmijoliko vuče i brzo podvija pod točkove, sve zaviseći od pejzaža koji se pretiču i smenjuju (potpuni mrak se načas pretvara u mesečinom poprskanu ravnicu, mogući horor u čistu pastoralu) i od već pospanih policijskih patrola poslednje smene (Stajićevo i Čenta kao posebno rizične etape po tom pitanju)…

Vozim, sam u kolima, prateći crvene tačke štop-svetala (u daljini) pred sobom i krajnji pramen mojih dugih farova u nepredvidljivim krivinama beskrajne banatske stepe…

spomenik Svetom georgiju - Šta sve nismo znali i o čemu su nas lagali

Sveti Georgije ubija aždahu

Slušam mekani glas Frančeske Blanšar, potpuno skoncentrisan na vožnju i, ne manje, na lepotu skoro pa nevidljivih, ali moćnih oblaka na noćnom nebu.

Uživam u savršenoj usamljenosti, izdvojen od svega što je bilo juče i što me tek čeka sutra – u svojoj letećoj kapsuli, u svom unutrašnjem svemiru – neometan ni od koga i ni od čega…

I razmišljam o tome KOLIKO NAM JE DANAS SVE POZNATO I JASNO. Kako više nema ničeg nepoznatog i skrivenog, nama nedostupnog i zabranjenog – a, opet, nikako da se skrasimo sa sobom i među sobom, i usaglasimo sa istinom i svojim neumoljivo-jasnim iskustvima.

Kada sam ja bio u prvim mladićkim godinama, ne baš toliko davno, skoro pa ništa nismo znali, ništa važno čitali, ništa značajno doživeli.

Za nas je tada, recimo, BBC bio nedostižni primer objektivne televizije, mislili smo da nas je sa dalekih obala posle golgote preko ledenih albanskih planina spasila „lađa francuska“; iz novina su nas plašile mutne slike „srpskih ustaša“ (ljotićevaca i četnika); Jasenovac je za većinu mojih savremenika bila samo neka strašna i zlosutna reč („Magnum krimen“ Viktora Novaka je bila sklonjena i nedostupna), srpski pravoslavni manastiri su bili vezani isključivo za naša sećanja sa vikend-ekskurzija sa školom, a Amerika je bila pojam neke daleke i velike slobode (za kojom smo, tako naivni i fatalno neobavešteni, sa sve uzdahom čeznuli)…

I nismo znali da je Ljotić bio jedan od 1300 kaplara, da je Draža Mihailović kao mladi srpski oficir bio odlikovan za hrabrost u bitkama na Kumanovu i Kolubari, da je Milan Nedić bio (zajedno sa braćom Milutinom i Božidarom) jedan od mitskih junaka iz balkanskih i Prvog svetskog rata (kao najmlađi pukovnik čitave srpske vojske), a maršal Tito – neprijateljski vojnik u „Đavoljoj diviziji“ sa one strane fronta i istine.

Nismo čuli za desetine i stotine hiljada naših sugrađana i sunarodnika, na pravdi Boga opljačkanih, pobijenih i pobacanih u rupe i đubrišta (sve tamo od oktobra ’44-te, pa tokom sledećih nekoliko strašnih i predugih godina) – samo zato što otadžbinske svetinje i svoj pogled na svet nisu hteli da zamene ideološko-ezoterijskim simbolima i prisilnim „pranjem svesti“ na nivou Nikoletine Bursaća i ondašnjih verzija Nataše Kandić (a i otmica lepih gradskih stanova i vila nije bila baš tako redak razlog ovog brutalnog obračuna „oslobodilaca“ sa „narodnim neprijateljima“ nakon što su jedinice Crvene armije ekspresno proterale Nemce iz naše zemlje)…

Nismo znali da je Jovan Dučić, zgrožen, pisao o ustaškim zločinima; da je Miloš Crnjanski bio otvoreni i dosledni srpski nacionalista (prvenstveno u svom časopisu „Ideje“); da lokalni komunisti nisu bili protiv nacističke okupacije Kraljevine Jugoslavije sve dok Hitler nije napao Staljinov SSSR (svog ratnog saveznika od 1. septembra 1939. do 22. juna 1941. godine); da 7. juli nije datum kad je zaista planula prva ustanička puška među okupiranim Srbima (već je reč o propagandno naduvanom prazniku, a u povodu mučkog ubistva na vašaru u Beloj Crkvi jednog srpskog žandara, tek izbeglog iz Pavelićeve NDH)…

Nismo znali ni da su Lolu Ribara, Savu Kovačevića i mnoge „narodne heroje“ (posebno iz srpskih krajiških i drugih gorštački nepokornih jedinica) u stvari – ubili njihovi (a po usmenim naredbama nemilosrdnog J. Broza); da je takozvani „Sremski front“ bio samo običan paravan za teranje u sigurnu smrt nasilno mobilisanih dečaka i mladića iz najboljih srpskih porodica; da su partizani u ratu i neposredno posle njega (verovali ili ne) ubili više pravoslavnih sveštenika nego ustaše; a da su na Golom Otoku koljačima iz Jasenovca bili prepušteni „na obradu“ i iživljavanje Titu neposlušni komunistički prvoborci i dojučerašnji „junaci sedam ofanziva“…

Nismo znali ni da je stvaranje prve Jugoslavije bio sudbinska predigra za sve kasnije srpske nesreće (uračunavajući tu i strašni pad naše nacije precizno opisan u Rajsovom upozorenju „Čujte Srbi“, i onako brzu kapitulaciju naše multietničke vojske nakon sramnog „aprilskog rata“, i logorske fantazije ustaških „umetnika“ u sferi ljudskom umu prosto nezamislivih tortura i satansko-sadističkih krvavih ritula).

Nismo znali da se novojugoslovenski kralj Aleksandar, da bi se umilio srpskim neprijateljima iz Velikog rata (a sada sugrađanima iz novoformirane države), u naše ime zauvek odrekao zaslužene ratne odštete (u milijardama franaka u zlatu) i pravednog kažnjavanja užasnih i dokazanih ratnih zločina Austrougara nad nemoćnim srpskim narodom; da je svim austrougarskim oficirima koji su posle 1918-te prešli u jugoslovensku vojsku – dao čin više i pustio ih da komanduju smrtno poniženim junacima sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana (kojima nije dato isto to vanredno unapređenje); da su herojske srpske pukovske zastave (izrešetane kuršimima i posvećene junaštvom svojih ratnih barjaktara) bačene u tamu muzejskih magacina – da ne bi povređivale tankoćutna čuvstva onih što su do juče stupali uz „Radecki marš“, silujući i ubijajući po Mačvi i čitavoj Srbiji; a da je, čak, zvaničnom uredbom kraljevske vlade, Vidovdan bio ukinut kao državni praznik (zbog „bratstva i jedinstva“ i gradnje utopijskog „integralnog jugoslovenstva“ u Kraljevini SHS)…

Znali smo da su snage generala Franka ubile pesnika Lorku i tolike druge intelektualce, ali nismo znali da su „republikanci“ još nemilosrdnije ubijali sveštenike i bacali mošti španskih svetitelja uličnim psima (što je i promenilo raspoloženje španskog naroda i čitav tok građanskog rata); slušali smo da je taj famozni Franko bio, navodno, „fašista“, ali nam zato nije rečeno uz kakve je sve pritiske ovaj izvanredni španski patriota odbio da uđe u rat na strani Hitlerove Nemačke i time sačuvao svoju zemlju strašnih razaranja (sve vreme rata je Španija bila neutralna, poput Švajcarske). I niko nije znao da nam kaže da je lično on (taj „zloglasni kaudiljo“) izabrao i vaspitao mladog Huana Karlosa (demokratski orijentisanog princa), predavši mu, nakon toga, svu vlast, obnovivši tako parlamentarnu monarhiju u zemlji koja je na ovaj način bezbolno prošla tranziciju iz poratnog u moderno doba svoje istorije…

Nismo znali ni da je onoliko slavljena, demokratska Francuska revolucija (iz 1789) ubijala mnogo više i brže nego današnja „Islamska država“ (pa su tako, revolucionarne snage „slobode, bratstva & jednakosti“ doslovno iskasapile preko pola miliona civila u nepokornoj monarhističkoj provinciji Vandeje – sa brojnim i užasnim primerima masovnih pokolja dece i, čak, spaljivanja živih ljudi i njihovog osvetničkog kuvanja u ogromnim kazanima sa vrelom vodom). Niti nam je neko, tih godina, objasnio kako je čuvena rečenica nesrećne francuske kraljice (o davanju kolača umesto hleba očajnim i gladnim građanima Pariza) bila, potpuno suprotnog značenja i smisla od onog (navodno ciničnog) kako su nas učili – jer je ona tako, u stvari, naredila sebičnim pariskim pekarima da moraju da gladnom narodu prodaju najfinija peciva po ceni običnog hleba (jer, uprkos kraljevskoj naredbi, nisu više hteli da prave jeftini hleb, već samo skupe kolače, da ne bi gubili na očekivanoj zaradi).

I još toliko, toliko toga…

Nismo mogli ni da naslutimo kako će nas politički i vojno ujedinjeni svet zapadne civilizacije raskomadati, potaći na rat i onda se tobože zgražati nad onim na šta su nas doslovno naterali, organizovati nečuvenu medijsku hajku i predstaviti nas (svoje naivne i verne saveznike) kao „užasne monstrume“ i „agresore“, dovršavajući čitavu ovu svoju perverznu operaciju – ekonomskim sankcijama, političkim ucenama, sistematskim bombardovanjem, nasilnom promenom vlasti (povod za to bila je navodna „izborna krađa“), dovođenjem kvislinške petokolonaške koalicije na čelo države, neprestanim komadanjem naše teritorije i odvođenjem srpskih državnika, komandanata i generala u sramotu, ropstvo i smrt…

Ali, srećom, zato nismo mogli ni da sanjamo da će se sa svih strana (od spolja i iznutra) napadnuta Rusija osloboditi, uspraviti i pretvoriti u veliku nadu čitavog još nepokorenog sveta. Sa harizmatičnim i mudrim vođom na čelu ove srednjovekovne legende (poput one o kralju Arturu i njegovim vitezovima Okruglog stola) pretvorene u čistu realnost – koju upravo sad na svojoj koži osećaju zabrađeni američki statisti iz sirijske pustinje sa mesarskim noževima u rukama i naftnim dolarima u džepu).

Toliko toga nismo znali da je to prosto zastrašujuće!

Međutim, i pored toga što sad pred sobom imamo apsolutno sve neophodne podatke, knjige, svedočanstva i lična iskustva – i dalje nam se pred nos poturaju infantilne recitacije iz Pačije škole naših, srećom zauvek prošlih vremena.

Ali, neće ni to doveka.

Istina oslobađa polako, ali nezaustavljivo, nagrizajući bolesno, lažima inficirano tkivo do kosti.

P. S.

Završila se, odavno već moja noćna vožnja… Svanulo je novo jutro i počeo još jedan radni dan… Ali misli ne prestaju da mi se roje, „resetujući“ svojim intuicijama i nadama (nakon najnovijih dešavanja na liniji Moskva – Damask – Teheran – Peking) svu malodušnost i prividno beznađe koje se nad nas nadvilo, kao poslednja noć sveta ili beskrajno groblje bez ijednog upaljenog kandila…

Novo jutro se budi ne samo predamnom i nad pospanim Beogradom, već nad čitavom (u poslednji čas spašenom) planetom.

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora