Веселинка Стојковић
Хлеб
Моја Србија
Биљана Ристић: У славу…
(Слика на камену)
Умесила сам обичан,
Сељачки хлеб.
Од пшеничног белог брашна
Јутрос.
Додуше,
Брашно сам купила,
Квасац сам купила
(Умела сам и да га спремим од неке биљке
И белог кукурузног брашна,
Па на сунцу у калупима малим сушим…
… Да ми је да нисам заборавила
Баба Даркин наук –
Која је то биљка и како с њом…),
Само је вода изворска,
И дрва пуцкетају у шпорету,
Који ће га за часак који пригрлити.
Па ће кућа у рано јутро
Замирисати, замирисати.
Ех, како су времена одлетела.
И моја мајка је пред зору месила хлеб.
Али од домаћег жита,
Од воденичног брашна,
После и од новог млина са размеђе селâ,
И домаћег квасца који се чувао као живот,
(Који се спремао/подмесавао с вечери за јутро
за нови хлеб),
И бунарске здраве воде,
Над којом се срећно надносио јасен
Када је постала вода са ручне пумпе.
За топлих дана пекао се под вршњиком,
У кући, нарочитој летњој кујни.
Без кључа и закључа,
Врцом само попритегнута кад се оде из ње.
(У којој се пред зиму над веригама сушило месо,
Или у засебној пушници поред,
И до у пролеће крчмило.
У којој се јело за софром.)
После се ишло у поље.
До вечери се копао кукуруз, жело жито,
У вечер наливала башта, скупљало сено,
Намиривала стока.
Зими прело и ткало, плело и крпило по цео дан,
Шили опанци и спремали кошеви,
За нова грожђа, шљиве и јабуке.
Сељачког је посла много.
Сељак све може, све уме.
И да порани, и да одоцни.
Да му њива не пусти,
Да му виногради рађају,
Да му шума не пропада,
Да му извори се бистре,
Да му стока не гладни.
Да му деца расту,
Да му кућа цвета.
Славе и свадбе и крштења
Да су му у оку.
Од рођења сељак учи
Хлеб и мотику,
Сукно и шнајдерај,
Опанак и пут,
Род и пород,
Друштво и част,
Државу и муку,
Живот и смрт.
И двориште је освојио мој хлеб.
Запахнуо ме мирис његов од капије –
До које сам изашла да ослушнем ноћ
Која још не уступа место дану.
И црвену ружу у малом врту нашем
Освојио је мој хлеб, која се још не дâ,
А децембар је, дванаести.
Као што су хлебови у мом селу
Освајали небо и будили петлове.
Кад полазимо за стоком тек!
У дружини, подјесен.
Кад се берикéт посабере.
Кад се ливаде и њиве распусте.
А заостане парадајшче које, паприка,
Клас кукуруза, па заложимо ватру,
Па делимо зрно по зрно…
Ех, како је све било слатко
Под ширином небесном…
Уз понеку и главичицу купуса…
Хлеб бисмо до поља смазали.
С мрвицом сира или без,
Са машћу и паприком или без.
Свако је имао и свог Шарка
Који нас је с вечери чекао код куће
Радосним лавежом све поскакујући,
А ако би пошао с нама,
Делили смо хлеб.
Сада нам кажу да у хлебу
Не треба претеривати,
Да и није здрава намирница.
А ми смо порасли на хлебу,
Ми смо живели на хлебу.
На пшеници, кукурузу.
Додуше, нисмо претеривали.
Од њих се, и нешто сира и купуса,
Лука и кромпира, и још понечег,
И порез плаћао, и свакакве даџбине,
Остајало нам је мало.
За неродних година и сасвим мало.
И, ево, мој је хлеб на столу.
Румен и округао као сунце пролећно.
Као осмех. Као коло девојачко и момачко.
Као жито на гувну за вршидбу.
Као зрно са лознице пред кућом.
Као јабука на длану. Као дуња из ормара.
Као жар на огњишту.
Као колач славски,
Као колач Божићни.
Није од девет кора, али је близу.
Ако сте гладни, чека и вас и вас.
Врање. Субота, 12. децембар 2015.
(Над Врањем се излило сунце с ведрог, ведрог неба.
И лило је цео целцати дан. Топло предзимско сунце.)