Веселинка Стојковић
Биљана Ристић: Огњиште
Пропéћ
Кьд се тело испóсни,
Кьд се снага разбистри,
Кьд ојáча за јачу храну,
А то је после Божића,
Дође време за пропéћ,
Нарочиту врсту месенија.
Пропéћ
Како се деца радују пропéћу!
„Ајде, докле је врућ!“ зову мајке.
А у венцу од кора пропето сунце
Од сира и јаја, и чварака –
Док их има, засутих машћу –
Па се све нија под зубима,
И венац и сунце и срећа,
Од првог до последњег залогаја.
„Ако је баница краљица месенија,
Пропéћ је краљ, краљ!“
Мајке су мајке, за недељу
Биће опет пропéћа.
Све до пролећа, а и после.
Буде и сеченица и тиквеника,
самси, зељанчића, кромпируша,
– ма буде баница свих фела,
Подпéченки, хлебова, погача,
Буде печених кромпира, коштáна,
– Зима је дуга – дугачка,
Буде ватра, буду деца весела.