LJUBAV
I zavodjenje u porodici
Nebojša Jovanović, psihoterapeut u svojoj knjizi „O zvocanju i ljubavi“ govori:
„Osnovni kvalitet ljubavi je igra. Radost igre. Radost koja ne može da se nasmeje, nije radost. Vrlina kojoj ne možemo da se nasmejemo, nije vrlina. Ljubav voli da se šali. Šali se i sa samim sobom. I ljubav ume da kritikuje, da očekuje i zahteva ispunjenje neke vrline. Zavodjenje je izdaja. Izdaja nije put ka ljubavi. Ljubav podrazumeva brigu za dobrobit onoga koga volimo, kao i za nas same. Slepa tolerancija i obožavanje su nebriga.“
Ako ne umemo da razlikujemo ljubav od zavodjenja, često bivamo usamljeni u braku. Nezadovoljni, neispunjeni, razočarani. Ne može nas ispuniti to što neko voli, iskrivljenu sliku o nama ili nas idealizuje. Tada počinje novi krug zavodjenja. Dete ili posao postaje zamena za nedostatak ljubavi kod partnera. Ljubav prema deci, nije zamena za ljubav prema partneru. Nezadovoljstvo roditelja se projektuje na mališane koji su uvereni da biti voljen onakav kakav jesi, je nemoguće. Svi u porodici se nalaze u začaranom krugu. Nažalost iz njega se teško izlazi. Evo, kako to sve izgleda !
Porodični život će biti usmeren na dete, ono će biti predmet obožavanja. Dete dobija ulogu sudije i ima moć da potvrdi vrednost roditelja. Uloge su se u potpunosti, zamenile. Umesto da je roditelj taj koji usmerava, gradi dečije samopoštovanje i samopouzdanje, čini se da je sve to u dečijim rukama. Ko je tu kome roditelj?
Roditelji sve ovo ne rade svesno, namerno. Niko tu nije kriv. No, posledice su vidljive. Deca odrasla u ovakvoj atmosferi plaše se ljubavi. Strah će se pojaviti onda, kada neko bude pokušao da se približi njihovom srcu.
Priredila: Helena Himel