Programirana otpornost na stres – Kako biti smiren pod stresom

 

PRED UVIĐAJ STRESA

Kako da ostanete smireni kada znate da ćete biti pod stresom. Programirana otpornost na stres

 

Kada ste pod stresom, ne funkcionišete najbolje. Zapravo, tokom milenijuma je vaš mozak evoluirao kako bi u stresnim situacijama oslobađao kortizol, koji inhibira racionalno, logičko mišljenje, ali vam može pomoći da preživite ako vas, recimo, napadne lav. Neurolog Danijel Levitin misli da postoji način da se izbegnu presudne greške u stresnim situacijama, kada ne razmišljate jasno – to je pred-uviđaj. „S vremena na vreme, svi pogrešimo,“ kaže on. „Ideja je da unapred mislimo o tome koje bismo greške mogli napraviti.“

 

Pre nekoliko godina, provalio sam u sopstvenu kuću. Upravo sam stigao kući, bilo je oko ponoći usred montrealske zime, bio sam u poseti prijatelju, Džefu, na drugom kraju grada i termometar na tremu je pokazivao minus 40 stepeni – i ne pitajte da li se radi o stepenima Celzijusa ili Farenhajta na minus 40 se skale susreću – bilo je jako hladno. I dok sam stajao na tremu i preturao po džepovima, shvatio sam da nemam ključeve. Zapravo, video sam ih kroz prozor kako stoje na trpezarijskom stolu gde sam ih i ostavio. Brzo sam sve obišao i pokušao da otvorim druga vrata i prozore, i sva su bila zaključana. Palo mi je na pamet da zovem bravara – makar sam imao mobilni, ali u ponoć, moglo je potrajati dok bravar stigne, a bilo je hladno. Nisam mogao da se vratim da prespavam kod Džefa jer je rano ujutru trebalo da letim za Evropu, i morao sam da uzmem pasoš i kofer.

Tako sam, očajan i smrzavajući se pronašao veliki kamen i provalio kroz prozor na podrumu, uklonio komade stakla, provukao se kroz prozor, našao parče kartona i zalepio ga preko otvora, računajući da ću ujutru, na putu do aerodroma, pozvati majstora i zamoliti ga da to popravi. Znao sam da će to biti skupo, ali verovatno ne skuplje nego da bravar dolazi usred noći, tako da sam računao, s obzirom na okolnosti, da sam na istom.

Po obrazovanju sam neurolog i znam ponešto o tome kako mozak funkcioniše pod stresom. Oslobađa kortizol koji ubrzava otkucaje srca, utiče na nivo adrenalina i pomućuje razmišljanje. Sledećeg jutra, kada sam se probudio nakon premalo sna, zabrinut zbog rupe u prozoru i imajući u glavi da moram da zovem majstora, a uz ledene temperature i sastanke koji su me čekali u Evropi i, znate, sa svim tim kortizolom u mozgu, nisam jasno razmišljao. Ali nisam znao da ne razmišljam jasno jer nisam jasno razmišljao.

I tek kada sam došao do šaltera za čekiranje na aerodromu, shvatio sam da nisam poneo pasoš.

Tako da sam za 40 minuta odjurio kući po snegu i ledu, uzeo pasoš, odjurio nazad na aerodrom, stigao sam tačno na vreme, ali su već dali moje sedište nekom drugom, pa sam zaglavio u zadnjem delu aviona, pored kupatila, u sedištu koje nije moglo da se spusti, na letu od osam sati. Pa, tokom tih osam besanih sati imao sam dosta vremena za razmišljanje.

I zapitao sam se postoji li nešto što mogu da uradim, sistemi koje mogu da postavim, koji će sprečiti da se loše stvari dešavaju? Ili će bar, ako se loše stvari dogode, smanjiti verovatnoću da dođe do potpune katastrofe. Počeo sam da razmišljam o tome, ali su mi se misli iskristalisale tek oko mesec dana kasnije. Večerao sam sa kolegom, Nobelovcem Denijem Kanemanom i pomalo postiđeno mu ispričao kako sam razbio prozor i, znate već, zaboravio pasoš, i Deni mi je otkrio da primenjuje nešto što se zove buduće osvrtanje.

To je nešto za šta je čuo od psihologa Gerija Klajna, koji je pisao o tome nekoliko godina ranije, a zove se još i pred-uviđaj. Sad, svi znate šta je uviđaj. Kad god dođe do katastrofe, tim stručnjaka dolazi i pokušava da otkrije šta je pošlo naopako. Pa, u pred-uviđaju, objasnio je Deni, gledate unapred i pokušavate da vidite šta bi sve moglo poći naopako i onda da smislite šta možete da uradite da biste sprečili da se to desi, ili smanjili štetu.

Danas hoću da pričam sa vama o nekim vrstama pred-uviđaja koje možemo da primenimo. Neke od njih su očigledne, neke nisu toliko očigledne. Krenuću od onih očiglednih.

Odredite mesto u kući za stvari koje se lako zagube. Ovo zvuči zdravorazumski, i jeste, ali je utemeljeno na dosta naučnih činjenica, zasnovanih na načinu na koji funkcioniše prostorna memorija. U mozgu postoji struktura koja se zove hipokampus, koja je evoluirala tokom desetina hiljada godina, kako bi vodila računa o lokacijama bitnih stvari – gde je izvor, gde se može naći riba, ono drveće sa voćem, gde žive prijateljska i neprijateljska plemena. Hipokampus je deo mozga koji se uvećava kod londonskih taksista. To je deo mozga zahvaljujući kome veverice pronalaze svoje lešnike. I ako ste se pitali, neko je zaista izveo eksperiment u kome su vevericama blokirali čulo mirisa i one su ipak uspevale da nađu lešnike. Nisu koristile miris, koristile su hipokampus, taj izvanredno razvijeni mehanizam za nalaženje stvari. Ali on dobro funkcioniše sa stvarima koje uglavnom miruju, a slabije sa onima koje se kreću. Zbog toga gubimo ključeve od auta i naočare za čitanje i pasoše. Zato odredite mesto za ključeve u kući – kukicu pored vrata, možda ukrasnu činiju. Odredite posebnu fioku za pasoš. Za naočare za čitanje, određeni sto. Ako odredite jedno mesto i pridržavate se toga, stvari će vam biti tamo kad god ih budete tražili.

A šta je sa putovanjima? Uslikajte telefonom kreditne kartice, vozačku dozvolu, pasoš, pošaljite to sebi mejlom da vam bude dostupno. U slučaju gubitka ili krađe tih stvari, biće lakše da izvadite nove.

To su neke prilično očigledne stvari. Setite se, kada ste pod stresom, mozak oslobađa kortizol. Kortizol je toksičan, i pomućuje misli. Zato je deo pred-uviđaja da shvatite da niste u najboljem izdanju kad ste pod stresom i da bi trebalo da postavite sisteme.

A možda nema stresnije situacije nego kada se suočite sa donošenjem medicinske odluke. I svi ćemo mi u nekom trenutku biti u tom položaju, u kome moramo da donesemo veoma važnu odluku o svom budućem medicinskom lečenju, ili lečenju voljene osobe, da im pomognemo oko odluke.

I o tome želim da pričam. I pričaću o konkretnom medicinskom problemu. Ali on služi da predstavi sve vrste medicinskog odlučivanja, ali i finansijske odluke, kao i društvene odluke – sve odluke koje morate da donesete u kojima bi vam pomogla racionalna procena činjenica.

Zamislite da odete kod lekara i on kaže: „Dobio sam vaše rezultate iz laboratorije i holesterol vam je malo povišen.“ Svi znate da je povišen holesterol povezan sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, od srčanog udara, infarkta. I zato pomišljate kako nije baš dobro imati povišen holesterol, a doktor kaže: „Znate, hteo bih da vam prepišem lek koji će pomoći da vam se snizi holesterol, statin.“ I verovatno ste čuli za statine, znate da su među najčešće prepisivanim lekovima u svetu danas, verovatno čak poznajete ljude koji ih piju. I zato mislite: „Da! Dajte mi taj statin.“

Ali postoji pitanje koje sada treba da postavite, statistika za koju treba da pitate, a o kojoj većina lekara ne voli da govori, a farmaceutske kompanije još manje. To je broj potreban za izlečenje. Dakle, šta je to to, taj BPI? To je broj ljudi koji treba da uzmu lek ili se podvrgu operaciji ili nekoj medicinskoj proceduri da bi se jedna osoba izlečila. I vi mislite, kakva je to suluda statistika? Taj broj treba da bude 1. Moj lekar mi ne bi prepisao nešto ako mi to neće pomoći. Ali zapravo, medicinska praksa ne funkcioniše tako. I za to nisu krivi lekari, ako je iko kriv onda su to naučnici poput mene. Nismo otkrili dovoljno o mehanizmima koji leže u osnovi. Ali kompanija GlaxoSmithCline procenjuje da 90 procenata lekova deluje na samo 30 do 50 procenata ljudi. Zato je broj potreban za izlečenje za statin koji se najčešće prepisuje, šta mislite koji? Koliko ga pacijenata mora uzeti pre nego što pomogne jednom? 300. To su podaci istraživanja koje su sproveli Džerom Grupmen i Pamela Harcbend, a nezavisno potvrdio Bloomberg.com. I sam sam prošao kroz brojeve. Potrebno je da 300 ljudi pije lek godinu dana da bi se sprečio jedan srčani udar ili drugi zdravstveni problem.

Sada verovatno mislite: „Dobro, verovatnoća da snizim holesterol je 1 prema 300. Što da ne, doktore? Ipak mi dajte recept.“ Ali sada treba da pitate za još jedan statistički podatak, a to su neželjena dejstva. Zar ne? Kod ovog konkretnog leka, neželjena dejstva se javljaju kod pet posto pacijenata. I ona mogu biti užasna – iznurujući bol u mišićima i zglobovima, gastrointestinalne tegobe – ali sada vi mislite: „Pet posto, mala je verovatnoća da se to meni desi, ipak ću uzeti lek.“ Ali čekajte malo. Setite se da pod stresom ne razmišljate jasno. Zato razmislite unapred kako ćete ovo rešiti, kako ne biste na licu mesta morali da osmislite lanac zaključaka. Lek uzima 300 osoba, je li tako? Jednoj pomogne, 5 posto od tih 300 oseća neželjena dejstva, to je njih 15. Verovatnoća da će vam lek naškoditi je 15 puta veća nego da će vam pomoći.

Ne kažem da li bi trebalo da uzmete statin ili ne. Samo kažem da treba da razgovarate o ovome sa svojim lekarom. To zahteva lekarska etika, to je deo principa o informisanoj saglasnosti. Imate pravo da pristupite ovakvim informacijama da biste započeli razgovor o tome želite li da prihvatite rizike ili ne.

Sada možda mislite da sam ovaj broj izvukao niotkuda da bih vas zapanjio, ali je taj broj potreban za izlečenje zapravo prilično uobičajen. Za najčešću operaciju među muškarcima starijim od 50 godina, uklanjanje prostate zbog raka, broj potreban za izlečenje je 49. Tako je, izvrši se 49 operacija, da bi se izlečila jedna osoba. U tom slučaju se neželjene posledice javljaju kod 50 posto pacijenata. Među njima su impotencija, erektilna disfunkcija, urinarna inkontinencija, analne fisure, fekalna inkontinencija. I ako imate sreće, a jedan ste od onih 50 posto kojima se ovo dogodi, potrajaće samo godinu ili dve.

Zato je ideja pred-uviđaja da mislite unapred o pitanjima koja ćete moći da postavite i tako podstaknete razgovor. Ne morate sve ovo da smislite na licu mesta. I još treba da razmislite o pitanjima poput kvaliteta života. Jer često imate izbor, želite li kraći život bez bola, ili duži život koji će pred kraj možda biti izuzetno bolan? O tome treba pričati i razmišljati sada, sa porodicom i voljenim osobama. Možda ćete se predomisliti u žaru trenutka, ali makar ćete uvežbati da razmišljate na ovaj način.

Setite se, mozak oslobađa kortizol kada je pod stresom i jedna od stvari koje se tada dese je isključivanje gomile sistema. Postoji evolutivni razlog za to. Kad se suočite sa predatorom, ne treba vam sistem za varenje, niti libido, niti imuni sistem, jer ako vaše telo troši metabolizam na sve to i ako ne reagujete brzo, možete postati ručak za lava, a onda ništa od svega toga nije bitno. Nažalost, jedna od stvari koje nestaju tokom tih stresnih trenutaka je racionalno, logičko mišljenje, kao što su pokazali Deni Kaneman i njegove kolege. Zato moramo da se naviknemo da mislimo unapred o takvim situacijama.

Mislim da je ovde važno da shvatimo da svi mi imamo mane. S vremena na vreme, svi pogrešimo. Ideja je da unapred mislimo o tome koje bismo greške mogli napraviti, da postavimo sisteme koji će pomoći da se umanji šteta, ili sprečiti da se loše stvari uopšte dogode.

Da se vratimo na onu snežnu noć u Montrealu, kada sam se vratio sa putovanja, majstor mi je ugradio bravu sa šifrom pored vrata, koja otključava ulazna vrata, sa kombinacijom koja se lako pamti. I moram da priznam, još uvek imam gomilu pošte koju nisam sredio i gomilu mejlova koje nisam pročitao. Dakle, nisam sasvim organizovan, ali organizaciju posmatram kao postepeni proces i bližim se cilju.

Hvala vam mnogo.

Izvor: Ted konferencije