SREĆA JE U SAMOODRICANJU
Kad sreća i nesreća putuju zajedno kroz čitav naš život treba znati kako ih prihvatati i ćutati
Kada bi ljudi razumeli koliko malo treba da se bude srećan, izbegli bi time najgorče dane u životu
Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere (…)
… Bezuslovno, najveći je deo sreće u samoodricanju. Kada bi ljudi razumeli koliko malo treba da se bude srećan, izbegli bi time najgore dane u životu. Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijem….
… Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje propasti, kao da ga je izneverilo tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro u korak ide sreća. Sreća i nesreća to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog. Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kada za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće ni sreće i zato ih obe istovremeno proživljavamo.
Zbog ovoga je, i u najvećoj bedi, moguća uteha i ohrabrenje. Ako si siromah, teši se što si mlad, ako si bolestan, teši se što si častan i poštovan, ako si ružan, teši se što si uman, ako si izgubio novac, teši se što nisi izgubio zdravlje i čast. Ovo je način da se sve nesreće umanje i prezru. Ali i u velikoj sreći treba ponoviti u pameti, kako bi smo se očeličili za dane kada jednom crni konji izmaknu ispred belih.
Treba ovde reći »ako si mudar, nisam mlad i lep, ako sam bogat, nisam zdrav, a ako sam mudar i zdrav, nisam bogat.« Postoji dakle način da se čovek nikad u nevolji ne oseti izgubljenim, kao ni u sreći preterano gord… Nesreća nam izgleda mnogo manja kad o njoj ćutimo nego kada o njoj govorimo. Govoreći o nesreći ona samo postaje sve dublja i sve crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto puta. Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće, ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor. I odmazda sudbini…
… Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak gluposti… Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle i nepromišljene impulzije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu izmedju pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nespososobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi..
… Sreća koja dolazi iz religije bila je katkad veliki izbor blaženstva čovekovog. Čovek koji veruje u duhovno i moralno božanstvo, ispunio je sve prostore sveta nečim što ga nigde više ne ostavlja samog, i on zatim nije napušten slepom slučaju ni bespomoćno ostavljen neprijatelju. On ima štit darovan od božanstva, kao što ga je imao i Ahil. Hrišćanin je vekovima išao na gubilište šapčući molitvu, ili pevajući pobožnu pesmu, često smatrajući svoje mučeništvo kao široka vrata kroz koja se ulazi u blaženstvo i večnost…
… Ima nesreća rasnih, to jest onih koje idu sa porodicama pojedinih rasa. Postojale su takve rasne pogreške starih Rimljana, kao što postoje, rasne pogreške mladih Amerikanaca. Neko je tačno precizirao pogreške karaktera starih Rimljana »oholost, zverski egoizam, obožavanje brutalne sile, nemoralnost javna i privatna«. A i savremeni američki pesnik Volt Vitman ovako je oštro zabeležio pogreške svoga velikog naroda »pohlepnost, ekscentričnost, frivolnost, odsustvo moralne savesti, ekscesi individualizma (kao, u ostalom, i kod njega samog)«. Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i najzad proglasi svetiteljima svoje crkve…
… Velika nesreća čovekova jeste što život počinje mladošću, a svršava starošću, jer bi život bio neizmerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću a svršava se mladošću…
Zoran Lazarević