SCENA IZ TITANIKA – O SNAZI LJUBAVI U TRENUTKU SMRTI

Svako ko je gledao film „Titanik“ sigurno se seća bake i deke koji, ležeći na krevetu u svojoj kabini dok ledena voda nadolazi, zagrljeni mirno čekaju kraj.

 

Prizor iz legendarnog filma dirnuo je tada i najtvrđa srca, ali malo ljudi je znalo da nije bila reč o umetničkoj slobodi već o neverovatnoj istinitoj priči o ljudima koji su odbili da se spasu i rešili da u smrt odu “onako kako su i živeli – zajedno”.

Isidor i Ida Štraus su po mnogo čemu bili par iz snova. Ako je njihov brak i bio ugovoren od strane porodica, ljubav između američkog biznismena nemačkog porekla, jednog od osnivača trgovinskog lanca “Mejsi” i dobro vaspitane devojke čija je porodica tek nedavno iz Evrope stigla u SAD, ubrzo je procvetala i bila je iskrena i duboka.

scena-iz-titanika

Godine 1871. Isidor i Rozali – Ida su se venčali. Tokom narednih 15 godina brak je krunisan sa čak sedmoro dece.

Prijatelji i porodica su Isidora i Idu smatrali srodnim dušama i supružnicima koji su bili neverovatno privrženi jedno drugom. Isidor je zbog svog posla mnogo putovao, ali je sa suprugom uvek razmenjivao i po nekoliko pisama dnevno.

Kada su deca već odrasla, Ida i Isidor više nisu imali razloga da budu razdvojeni, pa je Ida često putovala sa suprugom. To je bio slučaj i te fatalne zime 1911/1912. godine.

Par je zimu proveo u Evropi, pre svega u Francuskoj. Bilo je predviđeno da se kući vrate ranije, ali je štrajk proizvođača uglja u Engleskoj odložio njihove planove. Isidoru je rečeno da će ka Americi dokle god traje štrajk sigurno isploviti samo jedan brod – velelepni, “nepotopivi” Titanik.

I tako su se Isidor i Ida našli na putu ka Americi 14. aprila 1912. godine kada je Titanik udario u ledeni breg i počeo da tone.

Zabeleženo je da je par došao do čamca za spasavanje broj 8 u pratnji služavke gospođe Štraus, Elen Bird. Kako je reč bila o gospođi i gospodinu u godinama, oficir zadužen za evakuaciju im je ponudio mesta u čamcu, ali Isidor je odbio da se spase dokle god na Titaniku ima žena i dece.

Nakon toga, ni Ida nije želela da uđe u čamac.

– Živeli smo zajedno mnogo godina. Neću da se sad odvojim od svog supruga. Kao što smo živeli, tako ćemo i umreti – zajedno – rekla je Ida, a ovome su svedočili mnogi koji su već bili u čamcu.

Iako ju je suprug molio da se spase, Ida nije promenila mišljenje. Svojoj služavki je dala bundu rekavši jednostavno da “njoj neće biti potrebna” i smestila je u čamac, a onda se sa suprugom povukla. Poslednji put su viđeni kako sede na palubi i drže se za ruke dok se oko njih sve ruši i nestaje u ledenim vodama Atlantskog okeana.

Kada su preživeli putnici brodom “Karpatija” stigli u Njujork mnogi su, uključujući i služavku Elen, ispričali novinarima priču Isidora i Ide Štraus nazivajući je “najneverovatnijih primerom ljubavi i privrženosti” i ona se munjevitom brzinom proširila svetom. Rabini su je tokom službi u sinagogama prepričavali vernicima, novine su pisale o njoj, posvećena im je čak i pesma – “Katastrofa Titanika” koja je bila popularna među američkim Jevrejima.

Isidorovo telo je pronađeno i identifikovano, ali je Idino zauvek ostalo negde u dubinama okeana.

Ipak, na Štrausovom grobu u Bronksu njihova ljubav zauvek je ovekovečena jednim jednostavnim citatom iz “Pesme nad pesmama”: “Voda ne može ugasiti ljubav – niti je može potopiti“.

Izvor: Lepotaizdravlje.rs