KIBORG
Čovek s nogom
„Kažu da vreme leči sve rane. Ne slažem se sa tim. Rane ostaju. Vremenom um, štiteći zdrav razum, prekriva rane ožiljcima i bol se smanjuje, ali nikad ne nestaje.“ Rouz Kenedi
Volim da putujem bilo kuda. Putovanja imaju čar da često upoznate ljude i njihove sudbine dok pričaju nesvesno sa saputnikom ili razgovaraju telefonom. Ispred mene su sedeli muškarac pomalo prosed i žena sa divnim letnjim šeširom sa ogromnim cvetom čije svetle trake su joj se rasipale po plavoj kosi. Po glasu činila mi se da je mnogo mlađa od muškarca. Nisam ih zapazila kad su ulazili u autobus. Vozač je na Autobuskoj stanici rekao da su ta mesta zauzeta. Nisam mogla da dokučim da li su bračni par ili poznanici.
Ušli su zajedno u Žarkovu. Autobus je migoljio Ibarskom magistralom. Neki su spavali već po izlasku iz Beograda. Noć je otvarala nebeske kapije sa sivim oblacima i poslednjim osjajem sunca. Saputnik do mene starac sa nekim starim novinama, kesom u kojoj su se videla dve pogače, kutije prepune hrane i neki stari časopisi. Izvinjavao se sve vreme jer on izlazi u nekom selu na Rudniku. Par je pričao, neki su se ljutili i žalili vozaču jer glasno pričaju. Muškarac je pričao o svom kolegi, momku, doktorantu, lepuškastom crnom čoveku koji ne može da se oženi.
„A, zašto?“- pitala je žena.
„E, e, e“,( izgovarao je dugo i otegnuto), kao da se u to maleno e, skupila i sklupčala sva ljudska tuga i bol.
„E,e,e,momak ima manu?“, reče nekako tužnim glasom.
„Kakva mana, a kažeš lepuškast, doktorant?!- iščuđava se žena.
„Mana, ko mana. Ožiljak. Beleg. Ima kraću nogu. Divan i dobar dečko.“-priča muškarac.
“ Eto,tako, upozna devojku, priča s njom. Kad pomisli da je osvojio , a ono… Primeti kraću nogu, debelu ortopedsku cipelu i kraj.“
„Svašta. Žene ugrađuju silikone u grudi, zatežu lice, operišu nos, skidaju salo, a muškarci noge slomiše!“ – glasno govori žena da odjekuje u autobusu.“ A, on, vidi, mladim razmaženim napuderisanim damama smeta kraća noga. Svašta! „- oteže žena poslednju reč. Čuje se negde smeh i kikotanje.
„Vala, nek dođe kod nas na slavu. Kod komšinice, stanuje devojka čini mi se iz Tutina, lepa, zgodna, roditelji je jedva spremili da studira. Muči se, radi i čisti u kafiću preko puta naše zgrade, subotom i nedeljom. On bi za nju bio kao dobitak „Binga“ ili “ Lotoa“. Ima kao slučjno da ih upoznamo“ – žena melje kao navijena.
Muškarac pita: „Majstore, dokle smo stigli ?“
Vozač odgovara: „Do Ljiga, zar ne vidiš.“
Muškarac govori: „Spremaj se, na sledećoj stanici silazimo!“
Momak sa prvog sedišta dobacuje: „Hajde, hajde, prvodadžije! Proći će vam stanica!“
Svi su budni. Smeh odzvanja autobusom.
Tatjana Krpović