„HVATANJE STRAHA“ – KNJIGA PRIPOVEDAKA RADOSAVA STOJANOVIĆA
U vreme kada je najlakše postati ljudsko naličje potrebno je poštovati svakoga, ma ko da je i odakle da je, i ne posegnuti ni za čije, kaže Stojanović.
Jednako poznat, zanimljiv i čitan kao pesnik i kao pripovedač, književnik Radosav Stojanović objavio je, krajem prošle godine, u izdanju prištinske „Panorame“ najnoviju zbirku pripovedaka pod naslovom „Hvatanje straha“ koja je dobila visoke ocene književne kritike.
Književnik i njegov zavičaj: Radosav Stojanović, autor knjige pripovedaka „Hvatanje straha“
Književni kritičar, profesor dr Goran Maksimović je kao član žirija nagrade „Meša Selimović“ svrstao ovo Stojanovićevo delo među pet najboljih knjiga u 2015. godini. Maksimović kaže da zbirka pripovedaka „Hvatanje straha“ Radosava Stojanovića na originalan način prikazuje paradokse savremenog života razapetog između ratnih stradanja i tihog biološkog nestajanja čitavih pokrajina i naroda.
A ja lud za mojom Crnom Travom
Izrazito produktivan književni stvaralac Radosav Stojanović, koji piše svakoga dana i za kojeg je dan propao ako ni slovo nije napisao, i oseća teskobu u tome danu koja izmiče samo u trenutku kad ponovo uzme pero u ruke, napisao je 22 nove pripovesti inspirisane ljudima i događajima iz sveta svoga bivstvovanja. A vremenski okvir u koji su pripovesti „Hvatanje straha“ smeštene je ovaj današnji ali i onaj pređašnji koji seže unazad nekoliko decenija u prošlom veku. Njegove pitke pripovetke, iako pripovedaju o pojedincima, čitaocu predočavaju karaktere, običaje, govor i mentalitet ljudi i krajeva iz kojih potiču njegovi junaci.
Stojanović se svom zavičaju Crnoj Travi, kao i Kosovu i Metohiji gde je proveo trideset najboljih godina svoga života, odužio brojnim poetskim i prozom delima. Rodnom kraju Crnoj Travi i Mlačištu na jugu Srbije, gde su sela ispražnjena i pred biološkim nestajanjem, ali i srpskoj leksikografiji, ostavlja i Crnotravski rečnik kao najvredniji pisani spomenik u izdanju Srpske Akademije nauka i umetnosti. U zbirci pripovedaka „Hvatanje straha“ u istoimenoj pripovesti, sačuvao je od zaborava i porodične likove kao što su pradeda Josif i prabaka Rosa, slikovito prikazavši ceo njihov život na samo nekoliko pisanih stranica. U ovoj pripovesti Stojanović iz ugla dede Josifa ili, kako se u seocetu u kome je on živeo, ko zna iz kojih razloga „lakše“ izgovaralo njegovo ime, dede Josima, postavlja nužno, a možda i univerzalno pitanje koje se čoveku nameće na kraju životnoga veka: Da li je sve urađeno kako treba?
Devedesetogodišnjak deda Josif, Crnotravac, majstor građevinar, prebirajući po svome životu često se vraća u mladost razmišljajući da li je bilo bolje da je ostao u velikom gradu ili što se vratio u svoju Crnu Travu. Evo sižea te upitanosti deda Josifa:
– Mogao sam da kupim bilo koju parcelu od Terazija do Slavije, da sagradim kuću, a ja lud za mojom Crnom Travom – govorio je, s tugom u glasu, kajući se u svojim devedesetim godinama videći kako se njegov rodni kraj prazni, kako je zapusteo, za kojim je on u svom životu toliko čeznuo da mu se vrati. Gradio je vladarske palate, zidao velike zgrade, dvorce, monopole, banke, a njegovi sestrići Arizonovići podizali fabričke dimnjake, bez skela, po celom Balkanu. I na kraju puta – vratio se u Žutine.
Biti svoj a ne deo sumnjivog morala
Jedna druga pripovest „Smajov bicikl“, napisana u jednom dahu, govori o upačatljivom liku iz Prištine, Ismailu Murturiju, raznosaču dnevnih novina na srpskom i na albanskom jeziku, prištinskog „Jedinstva“ i „Rilindije“. Zapažena je i emotivna pripovest „Putuj, Ema, sa zvezdama“ u kojoj junakinja priče doktorka Ema, na svojoj samrtničkoj postelji, iscrpljena od najteže bolesti današnjice, kojoj je još samo misao neugašena i zdrava ostala, uspeva da prizove jednu davnu ljubav koja je ostavila traga u njenom životu, i koji je nekim slučajem, ako slučajnosti uopšte ima, došao i bio sa njom upravo u trenutku njenog izdisaja. Ova priča ima posebnu vrednost jer krepi veru i nadu da se prave ljubavi ipak ne daju zaboraviti i da neumitno ostaju zabeležene negde u vaseljeni.
U zbirci „Hvatanje straha“ autor pitanje morala smešta u vreme kada je bio dečak. Kada je svojim očima gledao ljude iz svoje sredine koji su na kukavičluku gradili legendu o hrabrosti i nedodirljivosti. – U stvari reč je o naopako shvaćenom morlu. No danas je herojstvo ostati i biti čovek. I u tome ustrajati uprkos svakakvim iskušenjima. Herojstvo je biti svoj a ne deo sumnjivog morala neke korporacije, stranke, globalističke ideje. Poštovati svakoga ma ko da je i odakle da je i ne posegnuti ni za čije, u vreme kada je najlakše postati ljudsko naličje, kaže Stojanović.
Da podsetimo samo na deo književnog stvaralaštva, na pripovednu prozu, književnika Radosava Stojanovića koji je do sada napisao knjige pripovedaka: Aritonova smrt (1984), Apokrifne priče (1988), Mrtva straža (1988 i 1997); Kraj sveta (1993), Gospodar uspomena (1996), Živi zid (izbor, 1996), Molitva za dečansku ikonu (1998), Hristovi svedoci (2001), Crnotravske priče (izbor, 2002), Vlasinska svadba (2004), Euridikini prosioci (2007) i Zapisano u snovima (2013).
Štampanjem pripovedaka „Hvatanje straha“ Radosava Stojanovića, izdavačka produkcija prištinske „Panorame“ bogatija je za jedno vredno i originalno delo koje je istovremeno važan prilog savremenoj srpskoj književnosti.
Slavica Đukić