Novak Djoković i politička korektnost Zapada u tenisu

 

O ORLU, ZMIJI I GOLUBU

Kako su Novak Djoković i politička korektnost Zapada našli saglasje u izreci „bezazlen kao golub i mudar kao zmija“ i kakvu ulogu imaju skupljači loptica u „Novom svetskom poretku“

 

Po završetku svakog teniskog turnira, poraženi finalista i novi pobednik moraju da održe svoje govore. Prvi (dobitnik utešnog tanjira) – jedan kraći, drugi (dobitnik šampionskog pehara) – znatno duži, ALI, OPET, OBAVEZNO PRIGODNI govor.

Oni, naprosto, moraju da se „zahvale publici“, izraze svoje „iskreno zadovoljstvo postignutim“, a onda i – da pomenu sve „dobrovoljce“, učesnike kraj terena i, kao šlag na torti: SKUPLjAČE LOPTICA.

U tom trenutku svi prisutni se kao po komandi dobroćudno osmehnu, počnu da klimaju glavama (sve međusobno se gledajući sa razumevanjem i kao deo jedne velike celine) i uvek krene „spontani aplauz“ šampionima koji, eto, ne zaboravljaju ni one na dnu teniske sportske i društvene lestvice. Jer, ko zna, možda će sutra „baš neko od ovih dečaka i devojčica postati veliki šampion“.

Kad sam prvi, deseti, stoti… put čuo ovu ritualnu pohvalu „skupljačima loptica“, nisam to ni primećivao. Nisam obraćao pažnju na taj naizgled nevažni detalj.

Ali, kada sam, vremenom, shvatio da je ovaj pozdrav obavezan i da se ne sme izostaviti, tad sam počeo da obraćam pažnju na njega. I spoznao da je to „porez“ koji se mora platiti, da se time svaki šampion ponaosob dokazao kao onaj „bolji, humani & pozitivni deo čovečanstva“, kao neko ko neće pljuskati po vodi i prskati u oči svemoćne kontrolore svakog njihovog poteza pod globalnim reflektorima – jer bi, inače, bio brzo eliminisan i izbačen iz igre.

Možeš da budeš pobednik, ali ima da se zahvaljuješ svim „volonterima“ i „skupljačima loptica“ – ne kao stvarni znak pažnje velikih prema malima, već kao obavezni (iako neformalni) verbalni potpis na nevidljivoj i svevažećoj „Deklaraciji o političkoj korektnosti“.

Niko od nas zato ne može ni da zamisli kroz kakve sve teškoće je morao da prođe naš (i, uskoro, svetski) najveći šampion svih vremena. On, koji je na početku karojere otvoreno pominjao Kosovo, svoj srpski narod, Boga, stradanje pod NATO bombama… imao je da bira – ili da „smanji doživljaj“ ili „da ga nema“.

Kako bi bilo izvršeno ovo odstranjivanje ne znamo (ili nožem, kao kod Monike Seleš; ili kroz „izveštaj doping komisije“ nakon nekog u piće mu ubačenog sastojka; a možda i na još gori i okrutniji način), ali sam ja, u svakom slučaju, apsolutno siguran da ova njegova spontana i ekstremno vidljiva rodoljubiva praksa (na prvobitni način pokazivana) – ne bi mogla dugo da potraje. Posebno nakon što je od „jednog iz grupe najtalentovanijih mladih tenisera“ ubrzo ušao u prestižnu grupu od „trojice najboljih“, a onda postao i usamljeni jurišnik na sve Federerove rekorde (i poneki Nadalov).

Novak je izvanredno talentovan i ne manje inteligentan čovek i to je odmah shvatio.

Veličanstveno je to što njegovu verbalnu suzdržanost nije počelo da prati i smanjenje stvarne ljubavi prema sredini iz koje je ponikao. Samo je sad morao da govori strateški vešto, baš kao svaki super-mudri disident i „neistomišljenik“ u jednoumnoj diktaturi svetskog Velikog Brata u džinovskom rialiti-šou programu na planetarnom nivou.

Morao je da postane „bezazlen kao golub i mudar kao zmija“, da mu ne bi počupali njegovo visokoleteće, slobodoumno orlovsko perje i postavili ga surovo na ono za sve Srbe predviđeno mesto (na „stub srama“, u neku aferu ili tome slično nepriliku).

Ozbiljan je ovaj naizgled lakrdijaški svet, i javne geste svih najpoznatijih stanovnika Zemlje se, bez izuzetka, stavljaju na apotekarsku vagu i tamo onda detaljno i zlonamerno mere.

Deo ovog svakodnevnog testa „prihvatanja svih pravila igre“ (koje i nema baš previše veze sa sportom, a nimalo sa mogućnošću „ličnog izbora“) je i ova lakrdija sa „skupljačima loptica“ i blagim osmehom prema često i neprijateljski nastrojenim gledaocima.
To, tako, mora i ne može se izbeći ili „zaboraviti“.

Ovakvi, u suštini ponižavajući rituali su i dragocena pouka svim njihovim praktikantima – da brzo i konkretno shvate u kakvom svetu žive i gde se zaista nalaze. Da razumeju sve ono licemerje i beskrajne akrobatske perverzije naše civilizacije (bez duše i prave vere). Da se što brže i što pravilnije postave prema nevidljivim kontrolorima svake njihove reči i postupka…

Tu se odmah i opet dotičemo glavnog junaka ove i mnogih drugih naših priča (i još preostalih nada). Onog ko mora da izdrži, ne trepnuvši, sve najsuptilnije poligrafe i provere – i ostane svoj na svome, čvrste kičme i blještavog pogleda rođenog pobednika. A da, pritom, ne igra „samo jedno leto“ u prkosnom stavu divljeg balkanskog buntovnika, unapred osuđenog na (neizbežni) poraz i (pokazno, kazneno) progonstvo.

Zbog svega navedenog, svaka čast Novaku Đokoviću na njegovoj sportskoj inteligenciji i zavidnoj zrelosti u izboru između deklarativnog (prkosnog, kratkotrajnog, „prstom u oko“) i onog realnog rodoljublja.

Umesto da, poput Ivaniševića, nosi srpsku verziju njegove na sve (majicu, šorc, torbu, kačket…) utisnute „šahovnice“, Novak od Srbije je rešio da svoje srpstvo mistično smesti u svoj jasni i bistri pogled; u svoju posvećenost roditeljima, ženi, sinu („ovenčanom“, Stefanu), pokojnom dedi, porodici…; u svoju humanitarnu Fondaciju posvećenu srpskoj deci; u svoj nacionalni ponos; u svoju prostosrdačnost i „nenormalnu normalnost“ uprkos svim tim stotinama miliona evra koje je (legalno, svojim trudom i veštinom) stekao; u svoju neustrašivost večnog Davida među umnoženim Golijatima; u svoju ćirilicu kojom piše po objektivima televizijskih kamera; u svoje pobedonosno lomljenje i prevazilaženje svih očekivanih „padova forme“ i do sada postavljenih limita i rekorda. I u svoj povremeni poljubac onog drvenog krstića (pod majicom, na srcu) u čijem znaku pobeđuje.
To i jeste savršena primena veštine prolaženja kroz iglene uši i između Scile i Haribde, na do sada kod Srba još neviđen način.

Kao specijalni dodatak svemu ovome, nepobedivi „Džoker“ se genijalno igra i pop-mitologijom i svoje pobede začinjava & ukrašava svetlucavim, bajkolikim „zvezdanim prahom“ (stardust“) večitog šarmera, zabavljača, disko-igrača, imitatora, glumca i osvajača svakog još neistrulelog i tako odleđenog srca na prepunim teniskim tribinama (i kraj milijardi TV ekrana).

To je vrhunac njegove genijalne strategije koja se u međuvremenu stopila i srodila sa ukupnim životnim stavom Novaka Đokovića, našeg „vodiča kroz život“, „motivatora“ i jedinstvenog „učitelja životnih veština“. Jedinog Srbina APSOLUTNOG POBEDNIKA u eri serijskih srpskih poraza na svim poljima.

P. S.

A „politički korektan“ govor će, na kraju, Zapadu doći glave.

Pošto nisu smeli da javno napadnu i osude terorističke apostole iz redova islamskog sveštenstva duž vehabističkih linija njihovog delovanja, sada, bez pardona, lete u vazduh i nemoćno krše ruke na zgarištima svojih aerodroma, metroa, novinskih redakcija, stadiona, restorana, nuklearnih postrojenja…

Tako će se – onako uredno zaglupljeni pohvalama sirotih malih hrčaka što u niskom startu strpljivo čuče kraj okrečene bele linije teniskog terena – uskoro naći potpuno izgubljeni pred realnim problemima stvarnog života.

I čitav njihov svet će se srušiti u paramparčad kad budu shvatili, u vatrometnom bljesku protivničkog gneva, da čovečanstvo, zamislite, i nije baš najsličnije klimoglavim i sablasno-pojednostavljenim likovima iz briselske administracije, „Teletabisa“ i „Pepe praseta“.

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora