МОЈА БАБА НАТА*
Ова прича ће направити мерак души сваком ко је знао ко је баба Ната. Тек њена песма огрејала би свако срце. По песми су је знали, због њене песме сокаком пролазили. Кад њену песму слушаш, заборавиш све!
А Ната (Наталија), да сте је упознали у време удаје, и да сте је упознали кад и Пера, знали бисте зашто је он толико стрепио. Кад она хода ка башти, свак би је познао по ходу, по марами везаној у потиљак (у чајку ), по ходу, по витком струку и поносном стасу. Није тог момка који би прошао, а да не застане, да не зине нехотице, без речи остане. Под оном чајком крило се право благо, зелене очи, веђе ко пришт, осмех који је сваког помиловао, чело високо, истакнуто уредно исплетеним кикама боје гајтана.
Ова прича ће направити мерак души сваком ко је познавао баба Нату. Тек њена песма, огрејала би свако срце. По песми су је знали, због њене песме сокаком пролазили (често је певала „Славуј пиле, не пој рано, не буди ми господара…“, касније, у време нашег памћења, и „Дуде, бело дуде“, „Стојанке, бела Врањанке“ и др.). Кад њену песму слушаш, заборавиш све! Немаш кад да гледаш њену лепоту. И није само песма, и кад збори као да пева, кад се шали, шалу прелије широким осмехом па се чини као да се из срца смеје, да душом душама лек казује. И кад је гледаш и кад је слушаш, мислиш да нема срећнијег и лепшег створења. Тада ти речи у грлу остану, памет заћути, заборавиш на кућу, заборавиш на мајку и оца, дерт те спопадне, само би да пијеш, луташ циганским стазама поред реке…
Све, све је код ње лепо и кад пева и кад хода и кад збори. Кад збори (задигла би главу нагоре), прелије те погледом и осмехом као топлином, па би онда што рекла. Сви су је одмах заволели као своју снају, и више, као своје дете. А она је умела да их двори, и да им угоди. Стекла је, као девојка, многе вештине, па је и тиме придобила нове своје укућане и нове комшинице.
Знала је да преде, плете, да оснује потку и тка, да хлеб умеси, стругану пресну погачу, и испече, пите и гибанице да направи, препећ, попареницу, сеченицу, качамак, млеко да сири, кисели, у бучку масло од млека да одвоји, сурутку да скува, урду да издвоји… Тек у њиви свашта је умела: да жање, руковети да слаже, башту да сади и негује, да окопава кукуруз. Умела је глину за црепуље да припреми, умеси и црепуље да ручно обликује, овце и краве да помузе, у јесен купус и туршију да укисели, маџун од вина и печенке да скува, одећу од конопне тканице да сашије ручно (кошуљу, пртене панталоне, појас, јастук, чаршав…), рогожу од трске и ражене сламе да истка, черге и ћилиме, знала је колико три доктора наука, знање… и волела живот. Моја баба Ната.
Аутор: Душан Ђорђевић Нишки
*Баба Ната је седморо деце родила у браку са деда Пером: Јулку, Даницу, Цвету, (пок.) Момира, Стојана, Стојанку и Јордана. Прве три кћери узео јој Бог док су биле бебе. Сва три сина ратовала су у II рату на страни партизана.
Фотографија: Веселинка Стојковић