Hotel Dvojka, film o ljudima kojima je tramvaj jedini dom

TUŽNA DOKUMENTARNA PRIČA

„Hotel Dvojka“ je film o beskućnicima koji žive u tramvaju, na liniji broj 2, u Beogradu. Ovo je zimska priča jer zima je doba godine kad je hotel dvojka pun. Premijera ovog dokumentarnog filma je u ponedeljak 16. maja u 21 sat u Dvorani kulturnog centra Beograda.

 

Tramvaj broj 2 nema ni prvu ni poslednju stanicu, ide ukrug. Taj krug opisuje zamišljenu granicu koja je nekad odvajala gradsku „elitu“ od ostalih i predstavljala paradigmu urbanog snobovskog mentaliteta. „Biti iz kruga dvojke” – podrazumevalo je i definisalo određen status i pripadnost.

Žive, jedu, piju, spavaju… U TRAMVAJU!

Danas je ta linija naseljena beskućnicima, zimi je grejanje dobro, tako da provode većinu vremena u tramvaju. Tu žive, spavaju, jedu i piju na opšte zgražavanje ostalih putnika.To je sloj ljudi koji jedva da živi, čitava njihova lična imovina staje u nekoliko najlon kesa i cegera koje vuku za sobom. Oni su gosti hotela dvojka: ratne izbeglice, socijalni slučajevi, nezaposleni, alkoholičari, prosjaci i osiromašni penzioneri, ukratko, beskućnici, svi oni su našli utočište u krugu dvojke.

Putovanje koje su započeli je tiho i bez kraja, a kad, jednom, odu, u istom tramvaju, zameniće ih neki drugi, jednako bezimeni gosti-putnici. Ovi nemi putnici pokušavaju da prisustvom ne privlače pažnju, ali kao da samim svojim postojanjem vređaju privid civilizovanog načina života.

Putuju s nama kao živo svedočanstvo o urušavanju društva. „Dvojka“ je danas mučan podsetnik naše posleratne stvarnosti koja ulazi na tu liniju, i, to, doslovno. U osnovu, ovo je film o imanetnom sukobu između onih koji kako tako preživljvaju i onih koji su iza same društvene margine, na granici koju tako jasno iscrtava ova beogradska tramvajska linija.

Režija: Marko Mamuzić
Producent: Jelena Mitrović
Montaža: Miloš Stojanović
Direktori fotografije: Nikola Majdak

*****

Koliko puta vam se desilo da zimi uđete u tramvaj „dvojku“, osetite nesnosan vonj, pa potrčite da otvorite prozor? I da se, onda, nađete u makazama dva izvora, ili, čak, zasedi tri ili četiri beskućnika, nevino zaspalih na sedištima? Jer oni su ti koji „obeščašćuju“ vazduh elitne GSP-linije (što je oksimoron svoje vrste!) koja obuhvata centralno starogradsko jezgro. Tu se oni kriju od hladnoće.

Međutim, ove godine, situacija nije, baš, takva, ne u smislu prisutnosti klošara već njihovog smrada! Ili neprijatnog mirisa (ako ćemo politički korektno) koji se sad oseća samo u naletima. Da li je to zato što majstori često luftiraju tako što isključe grejanje, pa tako isteraju najredovnije korisnike „hotela Dvojke“, kako se baš zbog njih nezvanično naziva linija? Ili smo mi, naprosto, navikli, u olfaktornom spletu odjeka kuhinje, ustajalog znoja, overdoza jeftinih parfema?

Bilo kako bilo, bez glavnog znaka raspoznavanja nije, baš, lako prozreti beskućnike od ostalih putnika jer umeju da proberu robu iz kontejnera! I da izgledaju u granicama proseka. To što se voze u više krugova, takođe ništa ne znači, budući da se svakom od nas dogodi da mu se ne ide kući. Pa i da uz jednolično tandrkanje zadrema. Niti svi nose kese sa skupljenim sekundarnim sirovinama, niti svi deluju nesrećno, ni pijano, a nemaju ni loše manire. Recimo, jedan od „njih“ rukom pokriva nos da bi ga pristojno, a dugo i predano, čačkao. Ko bi imao srca da ga prekine i pita – izvin’te, zašto ste, vi, ovde?! Kao i one koji zadubljeno čitaju zaboravljene novine i listaju (od)bačene enciklopedije.

Ovaj je „original“

Ali s ovim nema greške, ovaj je original! Sve odgovara profilu: kese, prljave cokule, neuredna brada zabijena u ne baš čistu jaknu, oči pune suza, beskrajna tirada na račun prozora koji ne može da se zatvori. Tek posle mi padne na pamet da ga je neko namerno zaglavio iz već pomenutih razloga, a tad se setim, samo, da to iskoristim i uspostavim kontakt.

– Ne može, već sam probao, a ako vama uspe, treba od vas da bežim, i njemu je do razgovora, čak i do šale, pa brzo spuštam zadnji deo tela na sedište ispred njega. Kakva sreća, ne samo da je lucidan već i vešt na rečima.

– Ja sam, doduše, poslednji koji treba da se žali, nemam ni kartu, ni isprave, ni krov nad glavom, ni posao, ni pare – sam, od sebe, nastavlja priču.

– A gde živite? – obrušavam se na njega kao šakal jer takvi su vam novinari.

– Eeee, živeo sam, nekad, a sad samo pokušavam da preživim – suzne oči mu se zamagle još više.

Žao mi ga je, ali sam i srećna što sam ga pronašla.

Zove se Nebojša, a to s preživljavanjem je počelo kad se vratio iz Nemačke zbog bolesti majke koja je ubrzo umrla. Onda je umro i otac, a brat poginuo na ratištu. Više nema nikog, osim sina u Nemačkoj, ali s njim odavno nije u kontaktu. Kako da bude kad nema adrese, ni telefona?! Čudi ga moje interesovanje, a kad mu objasnim da pišem reportažu, samo se jako pljesne po čelu. Kao da kaže – ko me je vukao za jezik? Al’ jednom razvezan, taj organ se ne zaustavlja.

Sve se ovo dešava na okretnici kod pristaništa, gde „dvojke“ ponekad nakratko zastanu da majstor obavi administrativna ili fiziološka posla. Moja drugarica Senka koja fotka, bavi se usnulim u drugom tramvaju, a čim uđe u ovaj, totalno rashlađen, odmah navali na zatvaranje prozora. Naoko je krhka, ali čeličnog mentalnog sklopa, što znači da nikad ne odustaje.

– Pazi kako je uporna, a to je najvažnija stvar u životu! – njoj se divi, a sebe, inplicitno, kudi Nebojša.

Senkin elan je zarazan, pridružuje joj se druga putnica, i one nekako odglavljuju staklo.

– Dva loša ubiše Miloša, moj klošar se igra izrekama i široko smeši, da ga „dame ne shvate pogrešno“. Šala je zapravo početak džentlmenskog udvaranja fotografkinji.

– Koliko imate godina, otpočinjem nov set pitanja, da mu skrenem pažnju sa flerta. Pedeset tri, ali „da ga pogrešno ne shvatim, starost se ne meri godinama, već načinom na koji su prošle“.

– Gde ste rođeni, nastavljam da isleđujem.

– Negde između Beograda i Vinkovaca.

Rođen u vozu… živi u tramvaju

Pomislim da hoće da me ohladi, ali je Nebojša rođen u vozu „u sedmom mesecu, s kilo i 150 grama“. Ime mu je praktično dao mašinovođa jer je porodilju bodrio sa „ne boj se“.

Moram glasno da primetim da je lep čovek, ne opet da ga kupim već iskreno. I to je deo vremena, prošlog, kad je, između ostalog, bio i maneken (!). Posao u nemačkoj firmi za obezbeđenje je dobio na ime telesne snage, izdrilovane u Specijalnoj padobransko-diverzantskoj četi koja je, kako kaže, „osamdesetih smirivala nemire na Kosovu“. Zbog Kosova je poginuo i njegov brat, „a sad ga daju svojom voljom, i to iz fotelje“, više nije ni ljut, ni rezigniran, već pomiren, iako „im“ brata očito ne prašta. Kad god ga pomene, a to biva često, oči mu se pune suzama. Ispostavlja se, ipak, da su plačne uglavnom zbog katarakte.

Spisku poslova pridodaje listu jezika koje govori – nemački, engleski, švajcarski, latinski, i dokazuje kratkim multilingvističkim besedama. Pa neka ih samo i natuca, bar je dvaput obrazovaniji od mene. Ne čini ništa što bi moglo da stvori dodatne probleme, predstavlja se dalje, pa je, ipak, bio 25 dana u Padinjaku. Zbog tri noža nađena u smeću. Hteo je da ih proda, „al’ je policija bila brža“.

U zatvoru toplo

– Učinili su mi uslugu, to je bila jaka zima, a u zatvoru toplo, tri obroka dnevno, a čaja koliko ti volja – objašnjava.

Čini se da mu nije u prirodi da prekršaj ponovi zarad beneficija, makar u to spadalo i biranje TV-kanala. Tim povodom izlaže poentu Titanika koju vidi u žrtvi iz ljubavi, „što mnogi ne mogu da shvate“.

– Vidi, vidi, tebi je moja priča interesantna, a meni tvoj osmeh – obraća se, opet, Senki, ali ga pristojnost tera da se ogradi.

– Čuvaj se da ti ga ne ukradu neke umorne oči – svestan je da tom „lepom detetu“ može biti roditelj.

Što ga, opet, vraća na sina koji je u Nemačkoj završio školu i našao posao takav da „putuje iz inostranstva u inostranstvo“ (ako ga razumem). „Tatin sin“, kaže, ponosan na skitalački gen koji je preneo, iako „malog sad ne bi prepoznao da ga sretne na ulici“.

Ima i nečeg dobrog u Nebojšinom stilu života kao što je Senkin osmeh. Ni siromaštvo nije loše, „jer bogati mnogo brinu“, a ovi drugi, „samo od danas do sutra“. Lepo mu je i da promatra putnike, a vidi se da ne uviđa da odnos nije recipročan. Više ne čita, zbog katarakte, sad, samo, skuplja rashodovanu hartiju. Ni kontrola ga ne dira, što pripisuje tom „što se postavlja kao čovek“. Ali, pre sveg, u „Dvojci“ mu je toplo. Razumem ga, ni meni se odavde ne izlazi.

Međutim, kad poslednji tramvaj ode u garažu, nastaje muka. Gde spava? Gde stigne. Kad je suvo, na klupi, kad su sneg i kiša, na betonu hodnika, ulaza, iseljenih kuća, ispod mostova, na starom dušeku, ako uspe da ga nađe. Tad je prinuđen da se socijalizuje sa onima „koji nisu njegovog ranga“, što mu teško pada jer voli „da je apsolutno sam“. Uspavljuje se mislima o sinu, ona o bratu ga previse uzbuđuju.

Nebojša povremeno iz punih kesa vadi plastičnu bocu s rakijom.

– Zbogom, pameti! – nazdravlja i dodaje da to mnogo više znači od „živeli“.

– Razumem vas, moj bivši muž je bio pijanac – eto još jedne spone među nama.

– Nisam ja pijanac, ja pijem da ublažim bol – izgovara klasično opravdanje alkosa, ali u njegovoj interpretaciji, to zvuči drukčije.

Bilo je, tu, još mnogo reči o bratu, sinu, pa i bivšoj ženi, kao i o „devojci“ koja je nedavno preminula od pića. O novom boju na Kosovu iz svih uglova. I o Senkinom osmehu i pogledu, i nedostojnosti njihovog zapažanja. Krugovi su se množili na šinama, kao i u priči, pa se, u blizini pristaništa usuđujem da ga pitam da li bi se ljutio da mu damo malo novca!

– Da se ljutim, bilo bi glupo, ali, ako me razumete, ja moram da opstanem,  sam!

Nebojša me, po ko zna koji put, nesvesno posramljuje.

Fenomen „hotela Dvojke“, ali i drugih beogradskih tramvaja (naročito zelenih, sa boljim grejanjem i boljim sistemom otvaranja vrata) je deo šire slike koju nam je doneo liberalan kapitalizam. A koji smo, na srpski način, doveli do besmisla. Od svih apsurda, u konkretnom slučaju, vidljiva je nekolicina kao što su užasan javni prevoz, izostanak javnih kupatila, manjak prihvatilišta za uboge i, naročito, mera da se spreči epidemija siromaštva. Ko zna ko će od nas sutra biti na Nebojšinom mestu? A,  obratno, vrlo teško.

S njim imam dogovor da ga nađem i dostavim članak. To će, možda, biti prilika i da vidim gde noćiva. U onom trenutku, jednostavno, nisam bila spremna.

Izvor: Beldocs.rs, Autor dodatka: Dragana Nikoletić

Priredio: pf Velibor Mihić, veb autor