Alek Darson: Najinteresantniji mi je Progresiv Metal

NAŠI U SVETU

Živim od umetnosti i želim da postanem najbolji muzički stvaralac koji mogu da budem. Drago mi je da posle završenih studija na Berkliju imam umetnost i stvaralaštvo na svetskom nivou. Boston je veoma lep grad, mada figurativno, a i bukvalno, hladan zbog svog geografskog položaja i impozantnog broja studenata. Ljudi izbegavaju da ulaze u dublje razgovore i veze, jer znaju da ćete uskoro već biti negde drugde. Beograd je grad u kome sam odrastao i ima posebno mesto u mom srcu, kaže Alek Darson koji je izdao debi album EP Panoptikon sa šest pesama.

 

Kritika ga svrstava u muzičara najvišeg ranga Desetine hiljada mladih ljudi u poslednjih trideset godina u tihom egzodusu odlazi iz Srbije. Sveže snage, odlaze za boljim životom: boljim uslovima za rad, školovanje i usavršavanje… Srbin, Beograđanin Alek Darson, gitarista i kompozitor postaće i ostaće, možda, Amerikanac.

Posle višegodišnje karijere u Srbiji, pre nekoliko godina odlučio je da ode na Berkli koledž u Bostonu gde je uspeo da objavi debi EP Panopticon. Na EP-u se nalazi šest pesama koje se mogu preslušati na Alekovom Band Camp profilu. Darson je gitarista najvišeg ranga, kaže kritika, koji je svoje znanje demonstrirao kako na debi albumu prog metal sastava „Organized Chaos“, tako i na brojnim koncertima i samostalnim video snimcima.

Virtuelno poznanstvo sa Darsonom imalo je za ishod upoznavanje sa svetom njegove muzike i ovaj intervju. Informacione tehnologije su danas pravo čudo, ili možda nisu, jer su u danonoćnoj upotrebi na celoj planeti. Mi vam zahvaljujući IT-ju predstavljamo talentovanog gitaristu, kompozitora i producenta Aleka Darsona kojeg ovde rodbina i prijatelji znaju kao Caleta.

Kako ste i kada otkrili sopstveni identitet upravo u instrumentalnoj muzici i srpskom-metalu? Približite nam kakva je to vrsta muzike i od kada datira?

– Moj prvi susret sa instrumentalnom rok muzikom je bio na mom prvom času električne gitare sa vrsnim gitaristom i kompozitorom, i sada već velikim prijateljem, Boškom Martinovićem. Imao sam oko 12 godina kada mi je Boško prvi put pustio “The Best Of” velikog Joe Satrianija, i od tada sam veliki zaljubljenik u zvuk i izraz koji električna gitara nosi, pogotovu u instrumentalnoj muzici. Srpska metal scena je, iako relativno razvijena, dosta drugacija od onoga sto je po mom ličnom ukusu, pa sam stoga i odlučio da pišem muziku za globalno tržište. To me nikada nije sprečavalo da sarađujem sa domaćim muzičarima, naprotiv. Samo poreklo metal žanra je dosta diskutabilno, ali se može reći da pripada talasu zapadne muzike koji je razvijen u kasim 70-im, i da je baziran na tada drugačijoj upotrebi električne gitare kao centralnog instrumenta. Meni je lično najinteresantniji Progresiv Metal, jer konstantno napreduje i kombinuje najrazličitije žanrove. Može se čak smatrati i anti-žanrom.

Koje univerzalne emocionalnе poruke darujete publici putem električne gitare i kakva je budućnost „srpskog metala”?

– To je dosta teško reći. Ispostavilo se da ljudi koji vole moju muziku imaju izraženu tendenciju ka filosofiji i dubokoj misli, sa čime mogu da se poistovetim, jer i sam negde doživljavam muziku u sličnom maniru. Srpski metal je, čini mi se, u dosta dobroj formi, mada se i dalje cela scena održava isključivo entuzijazmom njenih muzičkih kreatora. Koliko uspevam da pratim, ništa se nije drastično promenilo u zadnjih pet godina.

Kako ste i kada doneli odluku da odete iz Srbije, na studije Berkli Koledža u Bostonu?

– „Berklee College of Music“ je za mene još od tinejdžerskih dana bio nešto što sam želeo da iskusim celim svojim bićem. Oduvek sam bio zaljubljenik u američku kulturu, a igrom slučaja (ili ne) ispostavilo se da su većina mojih muzičkih heroja iz detinjstva na neki način bili povezani sa Berklijem. Znajući da je ceo taj svet negde daleko, van bilo kakvog mog domašaja, pomirio sam se da će sve ostati samo velika želja. Međutim, poklopile su se brojne okolnosti, i prilika da odem je postala stvarnost. U tom trenutku sam imao 26 godina, završen fakultet i izgrađenu karijeru u Srbiji, ali odluka mi nije teško pala. 3. marta 2011. godine sam otišao u Boston na audiciju. U septembru sam već pohađao prve časove.

Da li se i u Vašem slučaju može reći da se „uspeh postiže u inat ocu i uz podršku majke“?

– Ne bih rekao da je bilo čiji veliki uspeh ikome u inat, velike stvari se (iz mog iskustva) rađaju iz ljubavi. Majka mi je svakako pomogla vise nego što bih ikada mogao ikome da ispričam i objasnim.

Koji svet, u suptilnijem smislu, čini Vašu publiku?

– To je jedan svet pun mašte, dobre volje i žudnje za nepoznatim. Progresiv metal publika je poznata po tome da voli neobične instrumente, drugačije forme i muzičke gestove. Imam zadovoljsto da svakodnevno kominiciram sa velikim brojem fanova, tako da svakog dana upoznajem nove ljude i dobijam mnogo podrške i ohrabrenja za dalji rad. Na primer, imao sam priliku da dobijem predivne reči hvale od Džordana Rudesa (Jordan Rudess), jednog od istaknutih muzičara našeg vremena i člana grupe „Dream Theater“. Dosta mojih slušalaca se uspešno bavi muzikom ili nekim vidom umetnosti, bukvalno svuda u svetu. Takođe, ne mogu se svi svrstati u ljubitelje isključivo rok ili metal žanra, sto me čini jako ponosnim na svoj rad.

Kako Vam iz Bostona izgleda Beograd i sve što se dešava u prestonici, (i na polju muzike za koju ste se opredelili) ukoliko stižete da pratite?

– Beograd je grad u kome sam odrastao i ima posebno mesto u mom srcu. Evropski gradovi nisu previše uporedivi sa američkim, a pogotovu Beograd, iz puke činjenice da ima toliko istorije i burne prošlosti. Boston je veoma lep grad, mada figurativno, a i bukvalno, hladan zbog svog geografskog položaja i impozantnog broja studenata. Ljudi izbegavaju da ulaze u dublje razgovore i veze, jer znaju da ćete uskoro već biti negde drugde. Beograd je za većinu ljudi koji u njemu prebivaju konačno odredište, i samim tim nosi toplinu i osećaj zajednice. Drugi američki gradovi poput Njujorka ili Los Anđelesa su u tom pogledu sličniji Beogradu.

Da li ste zadovoljni onim što ste postigli do sada i koji su Vam ciljevi?

– Danas, vrlo malo muzičara i/ili producenata iz Srbije može da kaže da ima internacionalnu karijeru. Ovo je nažalost problem indukovan Srbijom kao državom, i nema nikakve veze sa talentom koji naš narod poseduje. Drago mi je da posle završenih studija na Berkliju imam umetnost i stvaralaštvo na svetskom nivou. Ciljevi su mi da nastavim da živim od umetnosti i da postanem najbolji muzički stvaralac koji mogu da budem.

Autor: Slavica Đukić