IZAZOV NA VITEŠKI OBRAČUN
Izbor mesta, tačno vreme, izbor oružja, sekundanti… Sve ovo označava dvoboj – obračun između dvojice aktera, koji je nekada bio cenjeni viteški čin, dok ga je u današnje vreme prekrio veo zaborava.
Srbija je bila jedina zemlja u Evropi na kraju 19. veka koja je priznavala dvoboje. Tako su sa oružjem u ruci, čast branili pisci, piloti, pa čak i prestolonaslednik. Dok je kod Rusa jedan od najpoznatijih izazivača na dvoboj bio pesnik Aleksandar Puškin sa 29 životnih dvoboja, čast srpskog obračuna branio je, između ostalih, i književnik Miloš Crnjanski.
Puškin
Aleksandar Sergejevič Puškin, bio je veliki ruski pesnik i začetnik realizma. Poreklom iz stare ali osiromašene plemićke porodice, pesnik buntovnog duha, često je bio na udaru cenzora, a zbog stihova o slobodi, prognan je iz prestonice na jug Rusije.
Preminuo je od rana zadobijenih dva dana pre tog u dvoboju s jednim francuskim avanturistom. Branio je ženinu čast, čast one koja je volela da očijuka s muškarcima.
Njegovu liriku odlikuju osećajnost, mera, dovršenost i krajnja jednostavnost izraza.
Ljubavni motivi, dominantni u poeziji bogatoj muzičkim, likovnim i psihološkim elementima, povremeno se smenjuju s patriotskim i revolucionarnim. Bio je inovator u pogledu jezika, stila i sadržaja.
Nasilnoj smrti pesnika u 38. godini života, prethodile su spletke najviših krugova ruskog društva.
I tako, povodom Puškinove smrti, zabeleženo je u kalendaru događaja:
„1837 – U dvoboju ubijen ruski pisac Aleksandar Sergejevič Puškin, začetnik realizma u ruskoj prozi i jedan od najvećih liričara svetske književnosti“.
Ljermontov
A u kalendaru događaja, za Ljermontova:
„27. jula 1841, u dvoboju je poginuo ruski pisac Mihail Jurjevič Ljermontov. Ljermontov se rodio 15. oktobra 1814. Bio je poznat ruski romantičarski pisac i pjesnik, poznat kao „pesnik Kavkaza“.
Posle završetka gimnazije, Ljermontov se 1830. upisao na moskovski Univerzitet, ali se nije dugo zadržao zbog nepokornosti prema jednom profesoru. Od 1830. do 1834, išao je u vojnu školu u Sankt-Peterburgu posle čega postaje oficir. Za to vreme, pisao je poeziju, i to pod uticajem Puškina i Bajrona. Zanimao se i za rusku istoriju i srednjovekovnu epsku poeziju što se odrazilo na „Pesmu trgovca Kalašnjikova“, poemu „Borodino“ ali i seriju balada.
Ljermontovljev život, obeležila je Puškinova smrt. Posle smrti Aleksandra Puškina, Petrogradom je u rukopisu počela da kruži pesma »Pesnikova smrt«. U toj svojoj pjesmi, Ljermontov je za Puškinovu smrt okrivio dvorsku kamarilu i čitav tadašnji režim. Pesma je primljena s velikim interesovanjem i odobravanjem Puškinovih poštovalaca, tako da je Ljermontov zbog nje preko noći stekao književnu slavu.
Međutim, jedan od prepisa pesme, brzo je dospeo i do cara, i to s primedbom: »Poziv na revoluciju!« Ljermontov je zajedno s prijateljem, svojim i Puškinovim – S. A. Rajevskim, koji je rasturao prepiske te pesme, odmah izveden pred vojni sud i osuđen na progonstvo. Ljermontov je, zatim, odmah poslat na Kavkaz, u Njižegorodski dragonski puk koji se, već, nalazio na bojištu i imao ogromne gubitke, pa se smatralo da je pesnik namerno poslat u sigurnu smrt.
Poslednjih šesnaest stihova, počev od stiha: »Vas ja žigošem, nadmene potomke«, Ljermontov je naknadno napisao, ozlojeđen pokušajem dvorskih krugova da nađu opravdanje za Puškinovog ubicu.
„Klasično ubistvo“ u dvoboju
Dakle, kao i Puškin, Ljermontov je stradao u dvoboju. Bilo je to, kažu savremenici, klasično ubistvo u dvoboju. Bio je to drugi dvoboj u njegovom životu. U prvom, sa sinom francuskog poslanika Ernestom De Baranom, koji mu je, između ostalog, zamerio što je, kako je on to shvatio, za ubistvo Puškina okrivio Francuze kao naciju, nekim čudom je ostao u životu. Dvoboj je počeo mačevima i u trenutku kad je Ljermontovu puklo sečivo, Francuz se okliznuo i samo zaparao pesnikovu košulju. Zatim su prešli na pištolje. Ljermontov je mirno stajao dok je De Baran pucao i promašio, a zatim je ispalio metak u vazduh i De Baranu pružio ruku. Dvoboj je, tako, završen rukovanjem, a Ljermontov je proteran na Kavkaz.
Četiri godine kasnije
Četiri godine kasnije, gardijski major Martinov, Ljermontovljev dugogodišnji prijatelj iz junkerske škole, posle jednog pesnikovog komentara, izazvao je ovog na dvoboj. Dvoboju su kumovale dvorske spletke i svi istraživači Ljermontovljevog života se slažu da je dvoboj namešten i da mu je nađen protivnik koji će ga u dvoboju sigurno ubiti.
Pošto mu je Martinov uputio izazov, Ljermontov je pokušao da izbegne sukob i sklopi primirje s Martinovim. Bez obzira na sve to, pa, čak i pesnikovu izjavu da odustaje od pucanja, Martinov je ostao pri tom da se izađe na dvoboj.
Dvoboj se desio 15. jula 1841. oko 7 sati uveče, nadomak Pjatigorska. Uslovi dvoboja su bili takvi da je bilo jasno da neko mora umreti: puca se do tri puta na rastojanju od 10 metara. Kad su sekundanti dali znak, Ljermontov, koji puca prvi, prezrivo gledajući Martinova, namerno promašuje, okreće pištolj uvis i puca u vazduh, a Martinov je, prišavši najbliže što se moglo, pucao u nepokretnog i razoružanog pesnika. Metak je probio Ljermontove grudi i izazvao trenutnu smrt. Kad je poginuo, Ljermontov je imao samo 26. godina.
I mi konja za trku smo imali
Kada je u jesen 1926. plahovit mlad pesnik i urednik uglednog časopisa „Naša krila“ Miloš Crnjanski (1893 – 1977) izazvao na dvoboj svetskog pionira ratnog i civilnog vazduhoplovstva i solunskog heroja Tadiju Sondermajera (1892 – 1967) – ta vrsta međusobnog okršaja bila je zabranjena na teritoriji Srbije.
Kako bi odbranili povređen ugled i čast posle svađe oko tog čije avione treba da kupi Nacionalni avio-klub (nemačke ili francuske), dogovorili su se da se tajno suoče u Vojvodini jer su tamo još važili pojedini austrougarski zakoni koji nisu izričito zabranjivali ovaj „viteški čin“. Doneta je odluka da to bude u Vršcu.
Prema pisanju Radovana Popovića, koji je istraživao burnu piščevu biografiju, Crnjanski, Sondermajer i njihovi sekundanti (svedoci, koji su po pravilniku morali da prisustvuju dvoboju) najpre su postigli dogovor sa sreskim načelnikom da, ako neko u dvoboju bude ubijen, ispadne kao da je stradao u lovu. Zatim su okršaj zakazali za 26. septembar na poljani kod Vršačke kule.
Crnjanski je u Vršac došao dan ranije i sa svojim sekundantima – pesnikom Dušanom Matićem i pozorišnim rediteljem Brankom Gavelom – odseo u hotelu „Srbija“. Posle, kažu, mirno prospavane noći, kao da mu život „ne visi o koncu“, pesnik se u zakazano vreme pojavio na bregu, noseći sa sobom dva identična starinska pištolja pravljena baš za dvoboj (jedan za sebe, a drugi za protivnika), koja je obezbedio od porodice Dunđerski.
– Sve je išlo po ritualu. Crnjanski i Sondermajer su stajali okrenuti leđima i onda krenuli brojeći korake. Pesnik je imao pravo prvog pucanja i, naravno, promašio je. Posle kraćeg nišanjenja, Sondermajer je skinuo monokl, podigao pištolj u vazduh i na francuskom rekao „Ja odustajem“. Crnjanskog je, tek, to, dovelo do besa! Drao se i tražio od protivnika da puca, ali ovaj to nikako nije hteo, pa su sekundanti, procenivši da je Sondermajer u pravu, odlučili da okončaju ovaj dvoboj – zapisao je Milan Jovanović Stanimirović, koji je posle tog događaja službovao sa Crnjanskim u Berlinu.
Treća verzija
Prema trećoj verziji ovog događaja, koju je zapisao pisac Vladimir Bunjac, Sondermajer je tri puta povukao oroz, ali pištolj nije opalio jer navodno nije znao da barata tim starinskim oružjem, te je zbog tog dvoboj završen bez ranjenika, tj., ubijenog.
Pravu istinu, izgleda, zna samo Vršačka kula koja je ostala nem svedok tog tajnog okršaja čiji je ishod zasigurno pozitivno uticao na srpsku istoriju. Jer, samo godinu kasnije, Sondermajer je postao prvi čovek koji je preleto distancu od 15.000 kilometara (od Pariza do Bombaja) i time zadivio Evropu, a Crnjanski, nedugo zatim, Srbima je ostavio u amanet jedno od najznačajnijih književnih dela – „Seobe“.
Još jedan megdan-dvoboj – četiri veka ranije
Međutim, postoji još jedan, mnogo važniji megdan koji se četiri veka ranije odigrao na istom mestu – podno Kule. Zbio se u vreme ustanka banatskih Srba i Rumuna protiv Turaka, koji je davne 1594. pokrenuo vršački vladika Teodor Nestorović. Tad se, inače, srpski narod prvi put podigao protiv Osmanlija, pa Vrščani smatraju da je nepravedno što se u našoj istoriji kao Prvi srpski ustanak vodi onaj iz 1804. godine, pod vođstvom Karađorđa.
Elem, Arslan-beg, zapovednik Kule, koju je četa hrabrih ustanika pod vođstvom Janka Halabure danima opsedala, izazvao je na dvoboj pomenutog srpskog junaka od megdana, ne sluteći da će u tom duelu bukvalno izgubiti glavu.
Ni slutio nije
O Jankovom podvigu, naširoko se govorilo, pa se, čak, i detalj iz te borbe – odrubljena begova glava nabodena na Halaburinu sablju kako se vijori iznad Vršačkog zamka – našao na grbu Vršca, koji je ustanovljen početkom 19. veka i važi do danas.
Priredio: Velibor Mihić, veb autor