POKLONIK
Još u rano proleće mladosti,
ja k’o mladić putnik posta;
život igre i radosti
u očevoj kući osta.
Sa nasleđem i imanjem
vesela se rastah lika
pa, s dečijim osećanjem,
uzeh štaku poklonika.
Moćnom nadom put mi stvoren-
pouzdanje vera šalje:
„Put je tebi već otvoren, putuj“
veli, „samo dalje“.
Sve ka jutru… a gde stoje
zlatna vrata, tu se svraća
uđi – tu sve zemno što je
u večno se preobraća.
Tu od tame svetlost biva,
sve se menja danju noću –
ali večno tu se skriva
to što tražim i što hoću.
Na mom putu stoje gore,
i bujica sve prepreke;
grede mećem na ponore,
a most preko divlje reke.
Stigoh tako jednom žalu:
reka teče ka istoku,
ja se dadoh njenom valu,
predadoh se njenom toku.
Moru grdnom na pučinu
talasa me igra vodi,
odnosi me u prazninu
al’ me cilju ne privodi.
Ah, tu nema više staze!
Tajne koje nebo krije
na svet zemni ne silaze –
onog tamo ovde nije!