Milica Milisavljević Dugalić, interpretatorka kosovske i pesme južnog Balkana
Mostovi se grade da bi spojili rastavljene. Verujem u to da će jednom građani Kosovske Mitrovice prelaziti sa jedne strane mosta na drugu, bez predrasuda, kao nekada, kaže Milica.
Mitrovčanka, Milica Milisavljević Dugalić, interpretatorka kosovske pesme i pesme juga (srpskog i balkanskog), pevačica je kojoj vreme ništa nije oduzelo već samo dodalo. Možda zvuči kao novinarska poštapalica, ali nije. Činjenica koja idu u prilog tome je da je Milica posle egzodusa sa Kosova i Metohije 1999. godine nastavila uspešnu karijeru. A kako i ne bi, kad joj milost i u imenu i u prezimenu stoji.
Milica je rođena u Kosovskoj Mitrovici gde je završila osnovnu i srednju školu. Po obrazovanju je diplomirani novinar, ali je njen život potpuno u znaku pesme i muzike sa Kosova i Metohije. Prošle godine objavila je novi kompakt disk „Filigrani s juga“ za PGP RTS koji je autorski obeležila rok muzičarka Lana Toković. U okviru promotivne turneje 2015-2016 pod nazivom „Filigrani s juga“ Milica je predstavljala Srbiju i Balkan u Minhenu kada je u prepunoj sali koncertne dvorane Gosting sa svojim orkerstrom odžala solistički koncert. Urednica je na TV – mostu u Zvečanu. Godine 2013. uručena joj je plaketa „Počasni građanin grada Kosovska Mitrovica“, ali i Beogradski pobednik u Domu sindikata.
Kako ste doživeli egzodus sa KiM i kako je tekla Vaša karijera od tada, jer je utisak da ste se vrlo brzo uspravili?
– Kada sam sa porodicom napuštala svoj dom u Prištini juna 1999. godine nisam bila svesna da se u njega više neću vratiti. Neizvesnost, strah, tuga i želja da se spasi život su bili najzastupljeniji. U potrazi za sigurnijim životom zaustavili smo se u Beogradu i počeli iznova. Do danas sam zadržala status raseljenoig lica. Snalažljivost, strpljenje i niz jakih motiva da dokažem široj javnosti ko sam, dali su mi snagu i pokazali put ka prosperitetu.
Rođeni ste u Kosovskoj Mitrovici. Šta danas mislite o gradu u kome je „most na Ibru podelio ljude“ koji su decenijama živeli u atmosferi koja nije bila nabijena strahom, napetošću i emocionalnim oscilacijama?
– Kosovska Mitrovica, grad u kome sam se rodila, podeljen ili ne za mene je i dalje moj voljeni rodni grad. Mostovi se grade da bi spojili rastavljene. Verujem u to da će jednom građani Kosovske Mitrovice prelaziti sa jedne strane mosta na drugu, bez predrasuda, kao nekada.
Često ste u medijima viđeni sa umetnicima čije je poreklo sa Kosova i Metohije, kao što su glumci, pevači, muzičari…?
– Kao umetnik sa Kosova i Metohije, logično je da budem prijatelj sa svojim zemljacima. Družimo se, nastupamo zajedno kada se ukaže prilika za to, negujemo ono što nas spaja a to je bezgranična ljubav prema rodnoj grudi, Kosovu i Metohiji, svom zavičaju.
Mogu li ljudi da budu srećni, ma gde otišli i ma koliko udobno živeli, ako izgube zavičaj i duhovnu kolevku, ili ako im je neko otme?
– Sreća i zadovoljstvo zbog postignutog uspeha su ispunile samo jedan deo moje duše. Kroz tradicionalnu pesmu pokazujem lepote mog zavičaja. Velika je tuga zbog otimanja duhovne kolevke, i upornosti da se to uradi, i ona izbija iz svakog tona pesme. Zato pesme koje pevam nose nostalgiju.
Da li je muzika i pesma upravo ona vrsta umetnosti koja pruža najviše mogućnosti za izražavanje emocija?
– Umetnost u celini pruža mogućnost za izražavanje najdubljih emocija. Svaki umetnik to čini na sebi svojstven način. Pesma je posebna , jer joj rečima i tonovima ivođač svojom interpretacijom daje život i na taj način postaje bliska narodu i narod je peva.
Zašto je, prema Vašem mišljenju, tuga toliko opevana u pesmi srpskog juga? Malo se peva o radosti; o ljubavi, o lepoti, o rodoljublju?
– Kosovo i Metohija, kolevka srpskog naroda, mesto je i rađanja i stradanja srpskog naroda kroz vekove. Sve preživljeno je opisano u stihovima pesama zato su one tužne, nostalgične, setne… Ima i onih drugih koje nisu toliko zastupljene, a opisaju običaje, radost, ljubav, šaljivost…
Vi svoj umetnički „pravac“ gotovo i da niste menjali. Od početka ste negovali tradicionalnu kosovku pesmu i etno-stil. Da li je to izbor ili sudbina, i da li je to prednost?
– Negovanjem tradicionalne kosovske pesme negujem svoje biće, smatram da je to sudbina i moja misija. Prednost je u autentičnosti kako pevanja tako i autohtonog govora koje sa sobom nosim kao deo zemlje na kojoj sam rođena.
Kakvo je zadovoljstvo saradnja sa kolegama u vašoj profesiji u kojoj, istini za volju, ima i dosta sujete, ljubomore, zavisti…?
– Pohvale eminentnih kolega samo potvrđuju kvalitet onoga što radim i dodatno daju „vetar u leđa“. Vole me i rado zovu na nastupe. Energija koju nosim, srdačnost i racionalnost su moje karakterne osobine pa me kao takvu prepoznaju. To me uvek štiti od negativnih ljudi i estradnih zavrzlama.
Politika pomirenja na Kosovu i Metohiji uključuje umetnike i novinare od kojih se očekuje da neizostavno daju svoj doprinos na tom polju?
– U pomirenju moraju učestvovati svi građani Kosova i Metohije bez obzira na nacionalnu ili religijsku pripadnost. Treba misliti na budućnost naše dece, a umetnici i novinari su svakodnevno prisutni u životima svih građana, pa je njihov uticaj izraženiji. Zato moramo voditi računa o svakoj napisanoj i izgovorenoj reči i porukama koje šaljemo.
Dobitnik ste velikog broja nagrada, koja Vam je najdraža i zašto?
– Dobitnik sam velikog broja nagrada, kako muzičkih tako i kulturoloških. Dve su mi posebno drage – plaketa i zvanje „Estradni umetnik Jugoslavije“ za uspehe u obavljanju umetičko-estradne delatnosti i podizanje njegovog nivoa 1986. kao i plaketa „Počasni građanin Kosovske Mitrovice“, za dugogodišnji rad i očuvanje izvorne kosmetske pesme.
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo