U JAJETU
Živimo u jajetu.
Unutrašnju stranu ljuske
išarali smo nepristojnim crtežima
i imenima naših neprijatelja.
Treba da se izležemo.
Ko god da nas izleže
taj leže i našu olovku.
Kada jednog dana izađemo iz jajeta,
odmah ćemo napraviti crtež
onog ko nas je izlegao.
Pretpostavljamo, da se ležemo.
Zamišljamo jednu dobroćudnu živinu
i pišemo školske zadatke
o boji i rasi
kvočke što nas leže.
Kad ćemo probiti ljusku?
Naši proroci u jajetu
prepiru se za osrednju platu
oko trajanja pologa.
Neka to bude, kažu, dan X.
Iz dosade i istinske potrebe
izmislili smo inkubator.
Veoma se brinemo za naše potomstvo u jajetu.
Rado bismo preporučili svoj patent
onoj koja nad nama bdi.
Mi, međutim, imamo krov nad glavom.
Senilni pilići,
embrioni sa znanjem jezika
po ceo dan govore
diskutuju čak i o svojim snovima.
A šta ako se ne izležemo?
Ako nikad ne probijemo ovu ljusku?
Ako je naš horizont samo horizont
naših škrabotina i ako to i ostane?
Nadamo se da ćemo se izleći.
Iako govorimo još samo o leženju
ipak ostaje strah da će neko,
izvan naše ljuske, osetiti glad,
baciti nas u tiganj i posuti solju.
A sta ćemo tad, braćo moja u jajetu?