BOLNO SAZNANJE
Ja nisam ono što bih trebao da sam,
O, to me silno i boli i peče:
K’o bedno kljuse tromo kroz život kasam
I željno čekam tiho da padne veče.
I sav taj bol strašni i sve poniženje
Očajnički davim u prepunoj čaši,
Tada kunem celo gnilo pokolenje,
Drhćem od prokletstva kobnih dana naši!
I čudnom se strašću ja predajem tada
Zanošljivoj moći kristalnih kapljica,
Dokle oko mene strašni porok vlada
I besvesno blenu ispijena lica.
I sa strahom čekam da zasvetli zora,
Kada u pečalbu opet poći treba,
I poneti jaram — što tišti k’o mora, —
Rad života pustog, radi kore hleba.
Osećam da nisam što bih trebao da sam,
O, to me silno i boli i peče,
K’o bedno kljuse tromo kroz život kasam,
I željno čekam tiho da padne veče.