SENKA PRATI SVETLOST
Senka prati svetlost, dubina pripada visini
sve je zbratimljeno i čini krunicu istog cveta.
Ista je voda majka koja večito rađa i uzima sebi.
Život je kretanje koje miruje u sebi
more njiše u nebu kolevku nerođenih
nerođene budućnosti i nerođene prošlosti.
Mi smo samo robovi na galiji Vremena,
plašimo se obale na kojoj ćemo biti oslobođeni
i bojimo se kosmosa koji je za nas ništavilo.
Naš brod je pun sopstvene larme
a napolju šumi tiha, mirna struja
igra večitu igru visina i dubina,
igru bez vremena bola i straha
u kojoj ne postojimo ni ti ni ja, ni stvari,
samo igra.
Da li je stvarnost samo san?
Ova stvarnost je preteška kao jaram, kao ropstvo.
U snu čekamo pored vode koju još ne možemo da pregazimo
Da li ćemo se skoro spustiti niz duboke izvore
do onoga sveta koji sjedinjuje sve što je bilo i što jeste
gde se krv skuplja oko korena drveta života
da bi oslobođeni sebe obukli odeću svega živog?
Da li će svim prostorima odjednom zaploviti jedra,
otići i vratiti se večito krivudavim zvezdanim putevima.
Da li će tada kontinenti još uvek ploviti kao zeleni listovi
na vodenoj kugli ispod nas?