Slovenac Avgust Jenko, dobrovoljac i heroj bitke na Ceru

POGIBIJA UTKANA U SLAVNU POBEDU

Po izbijanju prvog svetskog rata Avgust Jenko, zajedno sa Vladislavom Fabjančičem, napustio je Beč gde je studirao; pošli su prema Beogradu, svako svojim pravcem: Fabjančič je preko Budimpešte šestog dana po Vidovdanu stigao u Beograd, a Jenko, pak, preko Zagreba tek desetog dana srećno je prekoračio austrijsku granicu kod Zemuna.

 

Ko su bili ti mladi Slovenci koji su, nošeni idejom jugoslovenstva, dobrovoljno stupili u srpske pukove i komitske čete da se, rame uz rame sa srpskim vojnicima, bore za slobodu Srbije i za oslobođenje iz vekovnog ropstva njihove uže domovine Slovenije?

Avgust Jenko rodio se 8. aprila 1894. godine u Ljubljani, gde je završio osnovnu i upisao se u srednju školu. Kao 18-godišnji učenik, januara 1912. godine, učestvuje u stvaranju srednjoškolske tajne organizacije „Preporod“, inače prvog revolucionarnog jugoslovenskog pokreta za društveno-politički i kulturni preporod Slovenaca.

Srbija nije bila pripremljena za rat

O tome kako je Avgust Jenko dospeo na Cer više se saznaje iz dnevnika koji je vodio njegov drug Vladislav Fabjančič.

„Poslednjih šest nedelja Jenkovoga života imao sam sreću i privilegiju da proživim skupa s mladim, ali neobično sazrelim i u celoj okolini nenadmašnim revolucionarom, hrabrim, ponosnim, nesalomljivim ratnikom za slobodu svoga naroda…

U Beogradu smo izvesno vreme stanovali zajedno kod moje gazdarice… Onda smo otišli na jug, u Skoplje, Đevđeliju i u Solun. Tu smo prvi put saznali da se ozbiljno priča o ratu. Odmah smo se železnicom odvezli u Bitolj.

Nenadano smo, bez reči, nestali iz Bitolja, žureći na front. Fijakerom smo se vozili kroz Prilep i Babuno u Veles, a zatim vozom u Niš. Mobilizacija se sprovodila u celoj Srbiji. Zato je naš voz stajao u Vranju punih 24 časa. U Nišu smo se upisali u dobrovoljce — borce i bili dodeljeni kao redovni vojnici u Kombinovanu diviziju, 2. prekobrojni puk, 2. bataljon, 4. četa. Komandant puka bio je Alempije Marjanović. Mislim da Jenko još nikada nije imao vojničku pušku u rukama, bar sa srpskom nije znao rukovati. Ipak su nas, bez vežbanja, još istog dana natovarili u stočne vagone i ceo puk odvezli u Mladenovac. Iznad mesta prenoćili smo na pokošenom žitnom polju. Bila je vedra, nešto hladna noć. Ležali smo na šatorskom krilu jedan do drugog i gledali u nebo. Sećam se da smo govorili o astronomiji, o vaseljeni zvezda…

Drugi dan smo rano pošli pa put. Jenko je imao čudnu uniformu. Dobio je samo šajkaču, sve drugo je imao ono što je poneo sa sobom od ljubljanskog krojača. Kasnije je dobio još vojničku bluzu, koporan. Do kraja pak nije došao do vojničkih pantalona. Uostalom, to i nije bio nikakav izuzetak… Ja i Jenko smo imali samo jednu pušku. Srbija nije bila pripremljena za rat…

Više dana smo kopali rovove i šančeve na raznim mestima blizu Aranđelovca. Zatim je stiglo naređenje za poslednji smrtni marš. Otpočeli smo forsirani marš preko Aranđelovca i Uba na Cer. Kuda idemo i zašta idemo, niko nije znao. Išli smo dva dana i dve noći s retkim petominutnim odmorima…“

Osećam da ću poginuti

„Tako smo došli pod Cer i, nakon dva dana i dve noći, dobili da jedemo i pijemo. Odmor nam nisu dali… Samo dobra dva sata smo ležali pod nekim hrastovima dok se nije smrklo… Na puške smo natakli bajonete. Za našu jednu pušku dobili smo stari turski bajonet, koji se nije dao nataknuti. Zato smo ga privezali s vrpcom. S tako čvrstim oružjem stupili smo u cersku bitku, koja je bila jedna od najžešćih na srpskom ratištu, gde je bajonet često imao glavnu reč.

Pod onim hrastovima govorio sam s Jenkom poslednji put o domovini, o Ljubljani, o roditeljima, prijateljima i znancima. Znali smo da će biti boja. Ja nisam slutio smrt. Jenko jeste. Rekao mi je: „Osećam da ću poginuti.“ I ja sam rekao: „Osećam da ću biti ranjen, ali da ću ostati živ. Imaš li šta da mi poručiš, ukoliko se nešto dogodi, šta kažeš? I Jenko je rekao: „Ništa posebno. Pozdravi prijatelje i znance!“ Zatim smo zaćutali. Napokon Jenko kaže: „Još nešto! Prijatelju Z. dužan sam 200 forinti. Reci kući da mu ih vrate! Kad sam posle rata sreo Z., nije hteo ništa da zna o tom dugu, samo sam po njegovim vlažnim očima shvatio da je bio iskren i da ga je u duši potresla ta poruka.

Skočili smo. Pop nas je blagoslovio, oficiri su nam se obraćali poslednjim naredbama i pošli smo. Bila je tama i rosila je kiša. Put je vodio po nekom grebenu. S Jenkom sam se držao za ruku da ne sklizne…

S Cera su sijali reflektori. Austrijanci su nas tražili. Kad smo posle višečasovnog lutanja izašli iz šumice na čistinu, začuše se puške. Veterani iz balkanskih ratova polegali su na tlo. Naš Jenko je legao mirno, kao da je ratovao sto bitaka pored moravskih vojnika. Pušku nije imao, jer sam je tada nosio ja. Brzo se pokazalo da je na nas, u zabuni, pucao drugi bataljon našeg puka koji je išao ispred nas. Tako smo razbudili Austrijance. Mi smo većinom imali posla s 28. pukom, s Česima iz Praga. Tako smo se ubijali Sloveni među sobom. U nekom šljiviku bio je austrijski eskadron koga su naši strašno isekli. Bio sam skupa s Jenkom. Jednom su nas dvojicu sa još dva vojnika poslali u patrolu. Odmah smo obojica imali dobre puške, jer smo ih uzeli od mrtvih. Jedan sat smo držali položaj s koga nas je zatim smenio neki bataljon. Jenku, koji nije bio uvežban, pri prvom pucnju puška se zaglavila. Vojnik mu ju je popravio. Zatim je išlo. Bila je strašna vatra sa svih strana. Jedva se znalo ko u koga puca. Jenko je bio miran, kao da nije ništa. Još kratko vreme smo bili zajedno. Potom pritrča ordonans i narednik zapita:“Ko se dobrovoljno javlja za patrolu?“. Javila su se dva vojnika. Narednik odredi još jednog i reče: „Pored njega, da pođe još jedan dobrovoljac.“ Jenko se javi, ja takođe. I nas dvojica smo se prepirali, ko zna zašto, ko da pođe. Pošao sam ja, stisnuo sam mu ruku i nisam ga više video…“

„Kad su me nakon bitke ranjenog dovezli na nezgrapnim kolima volovi Sivonja i Rogonja u Valjevo, prišao mi je poznanik iz čete, seljak iz Pomoravlja i reče mi: „Avgust je poginuo!“ Našao ga je mrtvog, krv mu je tekla iz usta i grudi. Iznad njega mrtav Austrijanac. Pomoravac je rekao da su oba ostala ležeći pri prvom sukobu. Tako je bilo u kukuruznom polju na cerskom bregu iznad sela Tekeriš“.

Dok je još bio u bolnici, Fabjančiču je 1. septembra 1914. pisao dr Niko Zupanič kako ga je teško pogodila smrt mladog Jenka.

„Žalim za Jenkom, koji je bio lep kao devojka i mlad kao kaplja rose, a morao je umreti. Ali ponosan sam, da je i slovenačka krv orosila bregove Cera“, napisao je dr Zupanič.

Tako se borio i u noći između 16. i 17. avgusta 1914. godine pao u slavnoj bici na Ceru mladi Slovenac, dobrovoljac Avgust Jenko.

Izvor: „Cerska bitka”, Dr Slobodan Ristanović