NEKAD
Nekad sam pisao pesme
Koje su se protezale čitavom svetlosnom putanjom
Od centra do oboda pa i daje
Kao da i nije bilo oboda već samo centra
I kao da sam bio Sunce: unaokolo beskrajan prostor
Uzimanjem zaleta
Za skok duž celog toga zraka
Postiže se nepojmljiva brzina bolida
A, kakva bi središnja teža i mogla da vas zadrži
Koji bi nebeski svod mogao ostati za vas neprobojan
Ako ste se zaleteli da eksplodirate u Beskraju?
Ali, onda se shvati da Zemlja nije ravna.
Nego okrugla i da joj centar nije tu negde po sredini
Nego u centru
Sazna se kolika je dužina te svetlosne putanje
Toga suviše korišćenoga puta
Ubrzo se upozna i površina
Globusa odvaganog proverenog i premerenog
Kao stara dobro utabana staza
Onda imate hudi zadatak
Da se rastegne obim do kraja
U nadi da će se na površini otkriti neka pukotina
U nadi da će eksplodirati međe
Da bi se opet našao slobodan prostor i svetlost
I eto ubrzo očajanja
Zamah duž čitavoga toga zraka
Pretvorio se u mrtvu tačku na površini
Kao čovek
Na putu prekratkom, jer strahuje od odredišta
Što skraćuje svoj korak i oteže prispeće
Moram da budem lukav
Da bih kada se beskraj podeli s najmanjim rastojanjem
Od tetive do luka
Pronicljivo stvorio prostor sličan Beskraju
I da bih u tome kutku našao građu
Za život i umetnost.