Srbija presudila sama sebi na izborima. Povratak u crvenu prošlost. Narod je amnestirao lude crvene 90-e

Konstantin

Srpski glasači su na izborima 2012-e godine skrenuli u levo i u 90-e, što i nije neko iznenadjuje s obzirom na neprincipijelnu i šizofrenu politiku žutih i plavih demokrata protekle decenije

„Odo ja odavle.“

Tri autogola u zadnjem minutu produžetka, tim rečima bi se moglo opisati ono što su Srbi sami sebi uradili na izborima za parlament u Srbiji, godine 2012-e nakon Hrista.

Da ne bih lamentirao nad rezultatima izbora i ko se omrsio, a samo se jedna partija omrsila, svi ostali su u debaklu, jedu i gorčini, rekao bih nešto o svesti Srbije koja je sama sebi presudila ovim izborima i koja je ponovo pokrenula neman i aždaju sopstvene gluposti i alavosti.

Srbija je, tu nema zbora glasala za sigurnost, po cenu izdaje. Srbija je sama sebe izdala, želeći da sačuva privilegije sigurnog života, osećaj da ima pandura nad sobom i da može da gleda turske serije na miru. Pa bilo to i u logoru iz 90-ih. Kao kada se zatvorenik od dugog boravka u zatvoru navikne na isti, pa ne zna gde bi otišao iz zatvora. Zbog toga su gradjani Srbije amnestirali crvenu bandu i čuvare zatvora iz turbo ludih devedesetih. Hoćemo u zatvor ponovo. Neka nas aždaja i crvena neman čuva, samo da nama bude ovako kako jeste. Bolje ne tražimo.

A izgledalo je drugačije 2000-e. Madjutim, prvo su crvene mafijaše iz devedesetih kroz koalicije politički amnestirale žute i plave demokrate, koje ih nisu dezintegrisali iz narodnog bića već revitalizovali, a sada je i narod svojom podrškom na izboru levacima medju nama, izdao samog sebe i rekao da je kradja, prevara i nevera sasvim u redu. Amnestirali smo narodnom voljom i Slobu i Miru, i gradjanske ratove i hiperinflaciju, i piramidalne banke, i masovnu pljačku i divlju privatizaciju, i turbo folk muziku, Arkana, jake momke, drogu i prostituciju, Legiju, politička i druga ubistva i bahatost, sve smo to amnestirali narodnom voljom. Samo ne dirajte moje tv krugove! I svi smo mi socijalisti, crveni banditi. Pomalo. Ali dovoljno.

Sad za Srbiju i njene glasače nastupaju mirna vremena podele plena i Mrkonjićevog prosperiteta. Hajducima i banditima je sve oprošteno. Sve smo zaboravili. Na sve pristajemo, samo nam ne dirajte ono što nam dajete na kašičicu. Mi nemamo više iluzija. Dajte nam to malo hleba i mleka i jeftinu tv pretplatu, i mi vam sve opraštamo, i ono što ste nam uradili i ono što čete nam uraditi u budućnosti. I sklanjamo vam se sa puta. Vladajte nama. Uzmite sve što vam pripada merom naše pameti. Nemamo snage da se borimo i našli smo pravu meru trpljenja i sklada izmedju želja, očekivanja i snage. Bolje je ovako. Umorni smo i stari, telom i dušom.

Bilo nam je mnogo šizofreno ovih par decenija, pogotovu zadnja decenija. Više nismo znali ko je ko i ko je sa kim, ko smrdi a ko miriše. Čista šizofrenija gladnih usta, pohlepnih očiju i prljavog srca. To nas je sludelo. Demokratija obuzme čoveka, pa ga sludi. A sa njima je sve izvesno. Oni su stabilni i predvidljivi. Već više od dve decenije rade to na šta su nas navikli i znamo da će i dalje biti ovako, manje ili više dobro ili gore, kako ko stvarnost proceni. Samo nas ne terajte da se borimo. Da se trošimo. Jednom smo pokušali da promenimo stvar na bolje i da pobedimo u političkoj utakmici. Izgubili smo u produžetcima iako smo imali dobijen meč. Nismo znali da nam je kapiten tima potplaćeni, da je golman primio mito, i da je sudija radio za njih, da nam u produžecima uzmu pobedu i nadu. Tada smo shvatili da pobede nema ako medju nama ima izdajnika. A ima ih. I levih i desnih, sa svih strana naviru. Zato smo legli na rudu i želimo na njoj da ostanemo.

Ne pitajte nas za budućnost, nama je samo do sadašnjosti. Biće kakva će biti. Ne pitajte nas za prošlost, nama je samo do sadašnjosti. Juče ili sutra, nama više nije bitno, bitno je ovo samo danas, ova utemeljenost u trenutku, u stanju kada imam malo zadovoljstva i osećaj sigurnosti. Ni jučerašnji sveti dan Svetog Georgija Pobedonosca, slava i dan koji podseća na mučeništvo, borbu i žrtvovanje za buduće generacije, za našu decu, nije mogao da nas pokrene. Ni crkvena zvona koja su čitav dan upozoravala ljude na svest i savest. Da ne zaborave. A lep je bio dan juče, sunčan i vedar, idealan za šetnju i melahnoliju, za mirno prepuštanje narodnoj volji i liniji manjeg otpora. Možda da je bila neka oluja, neki znak, neki gromovi, pa da se trgnemo od sebe samih, ali ne, bilo je lepo, umirujuće, ušuškujuće. Što bi to menjali? Što bi menjali bilo šta? I za koga? Mi smo sebični, i to smo pokazali nebrojeno puta. Sada smo to potvrdili i samima sebi.

Zato je Srbija ponovo potpisala pakt sa djavolom. A narod je lepo rekao: „Ko sa djavolom tikve sadi o glavu mu se razbijaju“.

. . .