ZRNO MUDROSTI
Epigram je grčka reč (epigramma) sa značenjem „natpis“. On uvek ostaje vezan za svoj konkretan povod. Istorijski, epigram se račvao u dva smera – ka satiričnom aforizmu i ka vicu. Epigram je živ i danas, kad ispoljava visoku bliskost s najaktuelnijim i najproduktivnijim satiričnim aforizmom.
Na posudama i nadgrobnim spomenicima, sačuvani su i primerci iz VIII veka pre nove ere. Uvek su bili u stihu, najpre u heksametrima, zatim u elegijskim distisima, ponekad i u jambima.
Zanimljivo je tumačenje da je jedini razlog stihovanja epigrama što se tad u Grčkoj nije znalo za poetsku prozu, pa je stih bio nosilac znak odlika prepoznavanja izražajnosti, patosa, pijeteta. A u znak posebnog pijeteta kasnije evropske kulture prema starogrčkoj, epigram je zadržao stihovan oblik sve do danas.
Epigram je imao i svoje drugo izvorište. U III veku pre naše ere i kratke elegije – lirske pesme ljubavne inspiracije – dobile su naziv epigram. Presađen na rimsko tle, epigram je sredinom prvog veka stare ere napustio ljubavnu tematiku i potpuno se posvetio aktuelnom retoričkom poprištu, u radijusu od retoričkih vežbi do trenutno najžešćih gorućih tema.
Kratka sarirična pesma
U narednom veku (I vek n.e.), najpre u Grčkoj, epigram se preobrazio u kratku satiričnu pesmu. U ovom obliku je ostao aktuelan sve do romantizma kad je kao trivijalna književnost istisnut od „ozbiljne“. Ironija tog žanra: nastao u ime patosa i potrebe za većom izražajnošću – a potisnut, upravo, kao „manjkav“ na tom polju, kao previše profan, u ime jednog višeg plemenitijeg patosa.
U skladu s humornom notom kao jednom od dominanti epigrama (i aforizma, razume se!), dozvolićemo sebi slobodu igre reči: nov patos – patosirao je star!
Može li se povući jasna razlika između epigrama i aforizma?
Najčešće i najlakše razlikovanje – epigram je u stihu, aforizam u prozi – tačno je sa stanovišta istorije ovih dveju kratkih formi, ali nije dovoljno. Ništa osim konvencije ne smeta aforizmu da bude u stihu, i obratno – da epigram u svom izvornom značenju natpisa bude (i) u prozi.
Ali, pošto i sama istorija žanrova određuje i obavezuje, ovo razlikovanje je legitimno, ali ni izbliza ne iscrpljuje dubinu i suštinu razlike među ovim kratkim lepršavim književnim formama. Možda je najbliže istini tu razliku svesti na sledeće: ma koliku značenjsku širinu epigram dosezao, on uvek ostaje vezan za svoj konkretan povod, za predmet svog opisa/komentara; uvek ima adresu. On je u sferi relacije pojedinačno/posebno/tipsko – opšte, pri čem opšte nikad ne dobija prevagu. Uvek je „imprimatur“ epigrama njegov adresat.
Drugim rečima, on ostaje u sferi istoričnosti, od istorije pojedinačnog slučaja do najopštije. Aforizam je sažeta estetizacija filozofije, a epigram – sažeta estetizacija istorije. Aforizam je, zgusnuta do molekularnog nivoa, sinteza umetnosti i filozofije, a epigram – sinteza umetnosti i istorije. Razume se, ove formulacije se daju iz vrednosne perspektive, na osnovu čistih i vrhunskih ostvarenja.
A na „dnevnom“ nivou…
U tekućem stvaralaštvu, međutim, stanje je, razumljivo, daleko od tog – niti većina epigrama ima istorijski niti većina aforizama filozofski domet. Većina je prizemnija igra duha, kao što je i sam život više u znaku sivila svakodnevice nego u znaku duhovnih i duševnih uzleta.
Takođe se samo po sebi razume da ima mnogo i graničnih ostvarenja – ima epigrama koji su, ako apstrahujemo stihovnost, aforizmi; i obratno. Kao što su i pojedine poslovice to samo zato što im je autor anoniman, dok su po svojoj artikulaciji, zapravo, aforizmi.
Pomenimo, na kraju ovog razgraničenja epigrama i aforizma, i, grubo uzev, „literarnu smrt“ epigrama. Posle romantičarskog izgona epigrama iz „ozbiljne“ književnosti, u XIX veku, epigram se račvao u dva smera – ka satiričnom aforizmu i ka vicu. Ipak, ne spadajući više u „beletristiku“, epigram je živ i danas, kad ispoljava visoku bliskost s najaktuelnijim i najproduktivnijim satiričnim aforizmom.
Iz drugog ugla
U staroj Grčkoj, epigram je, u početku, bio kratak natpis na statui, spomeniku, hramu, slavoluku, grobnom kamenu ili zavetnom daru. Kao stihovan oblik, epigram je rano privukao pažnju pesnika. Ipak, tek kad je epigram prestao da bude samo natpis na određenom predmetu, tekst s uskom a neposrednom stvarnom namenom i prigodnom sadržinom, započeo je njegov pun književni razvoj.
On se pretvara u kratku pesmu nevelikog broja stihova s najraznovrsnijim temama; u žanr, zreo, već u IV-om (Erina, Teokrit s Hijosa, Platon), a u punom procvatu u III veku pre nove ere, dakle u ranom helenističkom dobu (Kalimah i Teokrit).
Primeri
Zar je Adeona tako lepa?!
Ne, ona je grdoba!
Pa, onda, čim privlači muškarce mojih godina?
Kašlje! (Marcijal)
U dolini, nekoj, to, nedavno se, zbilo, –
Neka jadna zmija ujela Frerona!
A znate li, možda, šta je od tog bilo?
Freronu ne bi ništa – krepala je ona! (Volter)
Ti Pegazu svome
Vijek dižeš glavu;
Sve badava, brate –
On misli na travu. (Petar Preradović)
Ne, Hrvatska propast neće,
Pa ma još i gore bilo:
Dok se za nju, k’o i dosad,
Tol’ko junački bude – pilo! (August Harambašić)
Ništa nije opasnije,
Nit’ štetnijeg ima zvjera,
No kad čovjek ima duha, –
Ali nema karaktera! (Anonim) („Vrač pogađač“, zagrebački list za šalu i podsmijevku, izlazio 1896 – 1904)
Rekoše drevni bozi
uz olimpijski smiješak:
– Tko kadi – neka se vozi;
tko kudi, nek’ je – pješak! (Gustav Krklec)
Ja sam velik čovjek bio,
Sav me svijet mudrim zvao;
Iz pune sam bačve pio,
A u praznoj stanovao! (Anonim) (Diogenu, „Koprive“, zagrebački humoristični list, izlazio 1906 – 1941)
Istine se čuvaj kao vatre, žive,
Svi što za njom jure, vratove iskrive,
Tko se mnogo vrti oko njenih međa,
Il’ se stalno nosi, zgrbe mu se leđa,
Zamjeri se, često i rođenoj braći,
A ponekad bude i za glavu – kraći! (Anonim)
Uporno me pitaš kakav bih ja bio,
kad bih bogatstvo i moć prigrabio.
Budućnost – ko još zna, ko o njoj ima stav?!
Kakav bi, reci mi, bio, ti – da si – lav?! (Anonim)
Primeri iz nedeljne štampe
SAMO POLAKO
Darvine, Darvine –
ispeci, pa reci:
da li su nam majmuni –
p r e č i ili p r e c i?
BUDUĆNOST
Šta će da se desi –
niko verovao ne bi:
pripadaćemo Evropi –
a propadati sebi!
MENTALITET
K staroj dami žurimo
kao da je damica;
iako smo već Evropa:
ni mi nemamo granica!
OD ISKONA
Vlast je uvek ista –
od iskona je tako:
svaka nam je sve –
a mi za nju svako!
AMNESTIJA
Vlast je odlučila –
to čuti je divota:
bićemo oslobođeni –
izdržavanja života!
BARJAČENJE
Ustav je donesen
na sreću, našu;
niko ga ne gazi –
svi njim mašu!
KAKAV ŽIVOT
U životu je tako –
da se čovek zgrozi:
laž živi na vrlo kratkoj,
a uživa na visokoj – nozi!
HAMURABI
Na kamenom stubu,
zakonik, objavio, prvi:
sročio ga u klin-pismu –
a sprovodio u krvi!
KEOPS
Megalomanija ga krasila
i nije je gubio iz vida;
iako nije bio najveći –
najveća mu – piramida!
SOKRAT
Prvi je i najveći
al’ nije ostavio knjiga;
od otrova stradajuć’ –
državu rešio – briga!
PLATON
Od Sokrata učio,
a Aristotel od njega;
idealnu državu osmislio –
al’ ništa od tog svega!
ARISTOTEL
Mnogo pre Darvina,
istinu o ljudima javi:
čovjek je životinja
koja oružje – pravi!
DIOGEN
Fenjerom trazio čovjeka
usred dana, do mrkle ure;
bio je neobičan u svem:
kuća mu bila obično – bure!
*
Izvor: Aforizmi.org, Documents.tips, Blog.dnevnik.hr, Knjizevnicki.blogspot.rs, Ljudnica.me
Priredio: pf dipl. fil. Velibor Mihić, veb autor