Jovan Cvijić +
* * *
У Шумадији и у доњој Босни Ерама називају становнике највиших динарских области. Ово име не припада ни становништву ни крају са одређеним границама. Њему одговара психички тип који се срета у многим динарским областима, нарочито у Старом Влаху. Ере су уопште најтипскији претставници динарских особина и патријархалног живота.
Супротно другом динарском становништву, ово брђанско становништво није било прожето другим миграционим струјама. Код њега се констатују једино премештања из једног планинског предела у други, али је то било међу људима истог психичког варијетета. Штавише, Ере су се исељавале у свима правцима: у Шумадију, у јадранску област, у крајеве панонског типа и чак у пределе централнога типа. У овим земљама у које су се досељавали, Ере су често примиле особине, обичаје и навике становништва међу које су се доселиле.
Све Ере говоре јекавским или ијекавским дијалектом српско-хрватског језика (млијеко и вјера наместо млеко, вера и млико, вира осталих српско-хрватских дијалеката: екавског и икавског). То је дијалекат већине народних песама и српског фолклора уопште. Изгледа, да се он слаже са једном од ерских психичких црта. Многе речи постају дуге, премда и звучније; акцентуација је продужена и спора. Говор добија тако спорост, која не одговара активној и радној средини.
До последњих година Ере су се занимале сточарством и кириџијањем, преносећи на коњским караванима земаљске производе и робу. Земљорадњом се готово нису бавили. Природа земљишта их је упутила на сточарство. Географски положај између Јадранског Мора и моравско-вардарске удолине, на попречним путевима, учинио је од њих кириџије или поноснике. Прва је реч турско-источњачког порекла, и она се једино данас употребљава. Реч поносници је имала исти смисао у неким српским средњевековним споменицима. Изгледа, да су Ере наследиле ова два начина живота од старог поромањеног становништва, које се после словенске најезде повукло у динарске планине. Јужни Словени су називали поромањено становништво Власими. Пошто се ово становништво динарских планина у току Средњега века претопило у Србе, име Влах је остало и даље и њиме су се означавали динарски Срби који се баве сточарством и кирвдијањем. У току последњих векова заборављено је чак и ово значење имена Влах и оно се каткад употребљавало за све сељаке динарских земаља. Неке су ерске особине у вези са овим вековним занимањима: нарочито спорост у кретањима. Али каравани, који су ишли попречним путевима, унели су склоност за трговином и из ових проходних земаља излазе данас најбољи јужнословенски трговци. Од неког времена Ере се све више баве и земљорадњом.
Али у овом становништву динарских брђана, хомогеном у том смислу, што није измењено миграцијама, што говори истим дијалектом и што живи од истих занимања, ипак има психичких разлика. Најзнатнија је разлика између динарских брђана организованих у племена, нарочито у Црној Гори, и других који живе у задругама и у инокосним породицама. У овим двема групама могу се забележити разлике од мањег значаја, нарочито између забачених крајева. Најзад област динарских брђана је била подељена, више него и једна друга, политичким и административним границама, и државе у чији су састав улазили каткад су успевале, да измене неке њихове психичке особине. Да истакнемо у исти мах њихове заједничке особине и разлику између њих, говорићемо о оним ерским групама које се највише разликују једне од других: о старовлашкој групи коју чине праве Ере, о групи динарских племена и о Личанима у јужној Хрватској.
Старовлашка група
Идући од Шумадије па на југозапад Стари Влах почиње јужно од Ужица и шири се до реке Лима и местимице га прелази. Стари Влах обухвата и Сјеницу и Равну Сјеницу или Пештер и на север се шири до Сарајева или до планине Романије.
Изглед земљишта. Особине и порекло становништва. — Ово је област високих површи које су уопште више од 1000 м. Оне су пошумљене, исечене дубоким, често кањонским долинама којима теку реке. Клима је оштра а становништво ретко. Села су разбијеног типа. Местимице, у пропланцима између четинарских шума, наилази се на куће скоро увек дрвене, које су јако удаљене једна од друге. Свака кућа је опкољена дрвеним зградама. Испод ових насеља, у уском долинском дну, чује се шум усамљене воденице. Изнад кућа су, врло високо, често ван шумске границе, колибе и кошаре, саграђене понекад од неотесаних облица. Већина алата за земљорадњу и сточарство такође су од дрвета.
Највише пада у очи издвојеност породица и кућа по искрченом земљишту. Најближи сусед је скоро увек на другом врху. Ова осамљеност, још потпунија зими (а зима је овде дужа него у Шумадији) и за време непогода, утиче на развитак индивидуалистичких осећања, на образовање јаких индивидуалитета, на начин мишљења и рада. Друга је последица ове осамљености, коју појачава јако испресецан рељеф, велики физички напор, на који су Старовласи приморани, да би задовољили свакодневне потребе: кад год иду по воду или намирнице, да надгледају стоку итд. морају се непрекидно пети и силазити, Физичке последице тога осећају се. Људи су мршави, витки и јако мускулозни.
Црте су им врло изразите, лице каткад поцрнело од дима у кућама недовољно проветреним. Даље су печене коже, с познатим црвенилом људи које шиба ветар и непогода. У њихову оделу превлађује црна боја; њихови пеленгири су врло карактеристични.
Живе уопште просто, али не без неке патријархалне угодности. Куће су велике, често имају нарочите трпезарије. Около су вајати за сваког ожењеног члана задруге. Кујна се одликује нарочитим јелима, непознатим у другим крајевима Полуострва, јелима спремљеним вешто, нарочито са млеком, маслом и сиром. Главна се јела готове од јагњетине, живине и сувог меса.
И поред неке укочености облика женска ношња, ћилими и дрворези остављају знатан уметнички утисак. Њихова морална осећања су каткад врло деликатна. Имају много финоће и умешности. Духовити људи нису ретки. Они често на отмен начин исказују своја осећања и жеље. Углавном Старовласи показују велику моралну енергију и драгоцене интелектуалне способности.
Каквог су порекла Старовласи? Неке породице су ту од старине, али је већина становништва дошла из негдашњег новопазарског санџака, из Црне Горе и Херцеговине. Иако не живе више у племенским заједницама, ипак имају још много великих задруга; многобројне породице су јако разгранате, и њихови изданци до ниске Шумадије, у коју се гомилама исељавају, образују братства као у Црној Гори.
Они су врло плодни. Али то није једини узрок миграционим струјама, које полазе из Старог Влаха према Шумадији. Ове високе површи, богате испашама, етапе су за многобројне исељенике из Црногорских Брда, који после дужег или краћег задржавања иду у Шумадију. Уосталом Шумадинцима их приближавају њихови обичаји, предања и њихова јака национална свест.
Нарочите психичке особине. — Старовлашани се иначе одликују неким нарочитим психичким цртама. На први поглед пада у очи нека спорост у говору и у покретима. Старовлашани се дозивају и разговарају на даљини, чак с једног брда на друго. Они певају монотоне и развучене песме, често запушивши једно ухо.
Старовлах је живог духа, често изналазачког у коме има кашто лукавства. Ово му лукавство служи, истину говорећи, како за задовољство тако и за корист. И поред спорости он уопште говори чешће али и боље него Шумадинац. У згодној прилици зна употребити пословице и шале, заплести питања, губити се у описивањима, не разумети оно што му се не допада. Ера може спасти своју кожу и у најтежим приликама. Он се чак уме потсмевати својим суседима који су ниже, у долинама, и за које он мисли да су духовно тромији. Код Ера има прича у којима су спојени наивност у сналажењу и духовитост детаља. Оне каткад личе на басне Настрадин-Хоџе.
Ерски се јунаци често одликују од јунака других крајева овом мешавином храбрости, духа и лукавства.
Да наведемо једну од старовлашких песама. Косово је завијено у густу маглу. Бановић Секула иде на своме коњу. Изненада из магле искрсне неки непознати на белом, хромом коњу, са три ноге. Он чини утисак исцрпелог и слабог човека. Пролазећи поред њега Секула му отме златно перо којим је украшена његова глава и бежи. Непознати га почне гонити молећи га да му врати златно перо. Али Секула не слуша и све се више удаљује. Тада непознати ободе свога коња, који скочи у висину за три копља и брзо стигне Секулу. Овај примети, да је човек који се претварао изнемоглим страховити јунак. Он удари Секулу буздованом, обори га са коња, али пре него што ће му отсећи главу пита га за име. Секула му се каже: он је био познат јунак, нећак Сибињанин Јанка, присног пријатеља овог непознатог јунака. Тада се и он сам претставља. Он је Косовац Јоване, витез Божје правде, који се често прерушава и допушта лакоумним и силним људима да чине зло, да би их затим казнио „секући им главе по Косову“. Он је опростио Бановић Секули само зато што је нећак његова пријатеља.
Старовласи лако схватају оно што је битно у неком питању, али не улазе увек у појединости и не предвиђају последице. Најдаровитији се, међутим, знају удубити у питања и способни су за велика психолошка проматрања. Понекад уз њихово лукавство иде дубока мудрост. Милош Обреновић је имао ове особине у највишем ступњу.
Ере необично воле да се школују. То је нешто више него проста жеља за науком каква се често запажа код младих народа. Нигде међу Јужним Словенима нема толико самоука као међу Ерама. Неписмени су ретки. Што им школа није дала теже да сами постигну. Нарочито се диве ученим људима. Одавно се поштују породице које „дају попове од пре 300 година“. Већина српских штампарија из 16. века основане су у ерским областима и старе књиге се код њих особито цене, старе и „свете косовске књиге“.
Изгледа ми, да у старовлашкој области има више импулсивних и занесених темперамената него у многим другим динарским крајевима и да су услед тога чешћи хајдучки типови[6] којих уосталом нестаје из дана у дан. У турско доба се Стари Влах сматрао као права хајдучка област. Још дуго после ослобођења Србије Старовласи су бежали у шуму и одметали се у хајдуке због неправде, често безначајне, бар по нашем данашњем схватању.
Становништво чије су психичке особине сличне ерским среће се у Херцеговини, нарочито у околини Билеће, Гацка и Невесиња, у Загорју (око Калиновика) као и у горњој Босни, нарочито јужно од Сарајева, у области великих карсних поља у западној Босни, у сливовима Врбаса и Раме, уопште у свима крајевима између области босанског и области јадранског типа. У овим се крајевима овде-онде запажају ерске психичке црте, нарочито духовна живост и склоност за шалама и хумором; анегдоте су ту исте као и код Старовлаха и карактеришу менталитет и главна занимања овог становништва. Ипак има у овом пространом пределу више подгрупа ерског варијетета, чије су особине модификоване разликама у географској средини или под утицајем суседних типова (јадранског и босанског). Међу многобројним разликама, које су углавном незнатне, навешћемо оне које су својствене становништву Горње Херцеговине и невесињске, гатачке и билећске околине.
Ови су људи врло високог раста, што пада у очи чак и међу динарским становништвом. Међу њима се могу лако издвојити два типа који су различних комплексија. У једних је физичка снага масивна и моћна. То се нарочито види код одраслих кад уз брдо носе тешке терете. Натоваре их на рамена, погну се, пењу се крупним корацима, споро, и часовима иду без одмора и не задржавајући се. Вратне су им жиле врло јаке и скоро као код говеди набрекну под приливом крви. Кожа на лицу и на голим грудима препланула и као уштављена, набрана у многе боре које се укрштају и преплићу. Чело, ретко равно, често се одликује испупчењима. Усправне боре оцртавају на челу испупчења, често дубоко усечена, и испупчења слична чворовима, која дају утисак енергије. Јабучице стрче. Бркови пуни и дебели, скоро као четка, мешају се са дугим длакама из ноздрва које су њима скривене. Овим физичким придружују се често и неке психичке особине: они су мирни, ћутљиви, не узбуђују се лако. Готово нису свесни своје физичке снаге. Узбуђени, понашају се као природна снага и примају опасност и смрт као обична дела. Они су извршили подвиге првог реда. То су најстрашнији јунаци. Жуде за херојском славом. Али се никад не размећу и после подвига се одају редовним занимањима.
И други је тип високога раста али виткога стаса, без оних испупчења на челу која се виде код претходног типа. Врло витки пужу се као козе. Изненадимо се кад их видимо како се после неколико тренутака појаве с једног брда на друго. Могли би се такмичити са најизвежбанијим спортистима.
Свесни су своје умешности, своје снаге и подвига које извршују. Све их је више уколико се приближујемо Црној Гори, где овај тип превлађује.
Херцеговачко становништво, које се одликује особитом плодношћу, чине поглавито ова два типа. Они се исељавају у правцима који су напред означени. Због тога се каже: „Херцеговина цео свет насели, а себе не расели“. Овде се испољавају најбоље динарске особине: љубав за слободом, ширина и дубина народне свести. Иако нема племенске организације, подела на братства је јасно изражена. Тиме и низом психичких ступњева ове херцеговачке Ере прелазе неосетно у групу динарских племена.