DAROVI POSLEDNjIH OBRENOVIĆA SRPSKOJ CRKVI
Kako je miropomazani kralj Aleksandar Obrenović spasao manastir Hilandar od otudjenja
Mnogi ne znaju da je nesrećni Aleksandar Obrenović prvi srpski miropomazani kralj posle Kosova.
Miropomazao ga je Sveti Mitropolit Mihailo (Jovanović) u Žiči, nakon celonoćne molitve i odgovarajuće pripreme za ovaj večičanstveni čin.
Sve to u okviru višegodišnje proslave 500-godišnjice Kosovske bitke i nade u bolju i srećniju budućnost Srbije na Balkanu…
Sve su to sad samo trošne, prašnjave uspomene naroda koji je (na svoju nesreću) pobio i izgnao sve svoje najbolje vladare, nepravedno oklevetane i posle smrti…
Kralj Aleksandar Obrenović – naslikao Marko Murat 1895
Kralj Aleksandar Obrenović, Milanov i Natalijin sin i Milošev praunuk, posetio je I DOSLOVNO SPASIO HILANDAR od nasilnog izlaska iz srpske istorije (zbog nerešivog problema u vidu velikog neotplaćenog duga Bugarima koji su zato skoro već preuzeli manastir), a na putu na prvu Olimpijadu (onu u Atini 1896. gde je bio i jedina krunisana glava).
Sa Živojinom Mišićem kao ličnim ađutantom, naš vladar, tada tek dvadesetogodišnjak, velikodušno je izbavio zadužbinu Svetog Save i Svetog Simeona, otplativši taj dug.
Za nagradu i u znak zahvalnosti je sa sobom u Srbiji poneo original Miroslavljevog jevanđelja i originalnu osnivačku povelju manastira Hilandara (nestaće u plamenu, zajedno sa Narodnom bibliotekom, tokom bombardovanja Beograda u aprilu ’41. godine).
Tako su ove svetinje došle u Srbiju, a manastir ostao u srpskim rukama.
Mladi srpski kralj Aleksandar Obrenović je nastavio da dariva našu Crkvu i ulaže svoj i državni novac i da često daje vredne darove „za dušu“ (otud i ono „zadužbinar“), doslovno sve do svoje prerane i strašne smrti.
Tako je, zajedno sa svojom zakonitom suprugom Draginjom Lunjevicom-Obrenović (unukom čuvenog vojvode i uglednog trgovca, jednog od glavnih finansijera oba srpska ustanka), poklonio Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi raskošnu vezenu zavesu za oltarske dveri.
Na njoj su (po nacrtu čuvenog Vladislava Titelbaha) vešto izvezeni likovi Nemanje i njegovih sinova u svetiteljskom vidu (kao Simeona, Save i Simona) na prekrasnoj pozadini u srednjovekovnom stilu i pravoslavnom duhu. I nalazi se i danas u oltaru Saborne crkve, sa druge (unutrašnje) strane ikonostasa, u specijalnoj kutiji sa mehanizmom za mehaničko spuštanje „na dugme“ (koju je dao sa se napravi njen dugogodišnji starešina, a moj dobri prijatelj: otac Petar Lukić, trudoljubivi obnovitelj beogradskog prestonog hrama).
Povremeno se tako spušta ova raskošna bordo zavesa iz 1902. godine i postavlja pred pažnju i poštovanje svih nas, dalekih potomaka Aleksandrovih podanika i sunarodnika iz davnih vremena.
Njom se tako spaja naše i vreme Obrenovića, i simbolično vezuju i prepliću XIX, XX i XXI vek, ali, ne manje, i onaj srpski sa onim jugoslovenskim delom istorije Beograda i naše lepe Otadžbine…
Imao sam priliku da večeras, posle Akatista, fotografišem ovaj davni dar odavno u Hristu usnulog vladarskog para, kralja i kraljice koji su zajedno živeli i isto tako zajedno otišli u surovu i za njih neizbežnu smrt…
P. S.
A dogovorio sam se sa Petrom i da pod pokroviteljstvom Saborne crkve i beogradsko-karlovačke Arhiepiskopije što pre izdam svoju kratku studiju o mitropolitu Mihailu Jovanoviću, čije mošti su pohranjene u Sabornoj crkvi, (tačno preko puta grobnice Miloša i Mihaila Obrenovića).
„Eto ko nas je obojicu okupio da se večeras, naizgled slučajno, nađemo na ovom mestu“, rekoh ocu Petru. A on mi odgovori svojim svetlosnim osmehom, punom prijateljskog poštovanja i skoro roditeljske ljubavi…
On mi je pričestio oca Iliju pred njegovu smrt, a i mene, nedavno, u Kliničkom centru, dok sam u bolničkom krevetu doslovno visio između dva sveta (odmah čim su me tamo doveli)…
To se ne zaboravlja!
P. P. S.
Inače, nije slučajno ovaj poklon Crkvi imao motiv začetnika loze Nemanjića. Naime, za vreme vladavine dinastije Obrenovića stalno se naglašavala veza ove dve „začetničke“, državotvorne vladarske srpske kuće. Mitski lovor uz Nemanjiće se sad pretvorio u hrastovo lišće Obrenovića, a srednjovekovna genealogija Nemanjinih potomaka je, trudom dinastičkih pesnika i talentovanih apologeta, urasla u porodičnu lozu Miloševih naslednika.
Otud baš ovaj motiv na oltarskoj zavesi darovanoj od kralja i kraljice – srpskoj Crkvi i vernom narodu.
Dragoslav Bokan