Redakcija Bloga i Dragana Rajblović

 

Uspon na Kablar i silazak sa Kablara

Sa Ovčara i Kablar-a planinar progovara – volja, vera, stena, duh i voda

 

Pred samim vrhom Kablara naišli smo na prvi vidikovac. Tu smo se slikali, sa pogledom ka jugozapadu Srbije. Slike će biti drugačije boje i kvaliteta nego što su bile u uvodnom članku, jer smo koristili rezervni fotoaparat. Dok ne nadjemo proaktivnu firmu, brand name proizvodjača foto opreme, koja će redakciji bloga donirati kvalitetan traveler digitalni fotoaparat za pravljenje vrhunskih foto zapisa, moraćemo da se snalazimo sa onim što imamo. No, i ovo je dovoljno za naše sećanje i dobre emocije.

Nakon kraće pauze i fotografisanja, nastavili smo dalje ka vrhu Kablara koji je visok 889 metara nadmorske visine. Zanimljivo je da je visina planine Ovčar 985 mnv. Ovčar je viši od Kablara, ali se većina planinara penje na Kablar jer do samog vrha Ovčara vodi put kojim se možete autom popeti. I planina Ovčar nema izražene stene i litice za penjanje.

Strmina je prestala i išli smo lepom zelenom šumom kroz svojevrstan tunel koji su grane drveća pravile. Nastupila je relaksacija i predavanje lepom krajoliku. Tek smo tu počeli da primećujemo borove i jele, crnogoričnu šumu. Sve vreme do tada smo išli mladom i bujnom listopadnom šumom.

Znali smo da je vrh već blizu i obuzimalo nas je uzbudjenje. Planinarili smo više od dva i po sata. Krenuli smo tačno u 11h časova ispred restorana Dom u Ovčar Banji i časovnik je pokazivao 20 minuta do 14h. Na jednom drvetu smo našli crvenom farbom ispisanu strelicu i reč „Vrh“. Mora biti vrh Kablara tu negde. Saputnik Dragan se šalio da pri usponu na planinu uvek ima 3 vrha, tako je planinarsko pravilo, i kako smo mi stigli samo do jednog, prethodnog vidikovca, imamo još dva ispred nas.

Iznenada smo naišli na čistinu i put. Put?! Pravi zemljani put za kola, dobro utaban i širok.

Nastavljajući dalje shvatili smo da idemo putem kojim idu vozila. Čuli smo muziku i žagor u blizini a pored puta su svuda oko nas bila zgarišta logorskih vatri. Odjednom su nam se slutnje obistinile, naišli smo na parkiran automobil i dobro zagrejanu ekipu lokalnih momaka koja se veselila uz hladno pivo i muziku. Kao da smo u Košutnjaku, park šumi u Beogradu. Kablarski uranak. Malo smo se zbunili.

No, nastavljamo dalje. Još nekoliko desetina metara, mali uspon i tu smo, vrh! Betonski beleg na steni nam pokazuje da je to vrh. Svi smo počeli da se okupljamo  na vrhu. Radost postignuća! Tu smo! Trebalo nam je tačno 3 sata da stignemo. Svi smo stigli, u rasponu od 20 minuta. Nije bilo odustajanja, nismo se čak ni mnogo razvukli.

Odjednom se medju nama pojavio i biciklista. I on je stigao na vrh, biciklom. Kao što su nam i rekli, na vrh Kablara se može doći kolima, motociklom, biciklom, idući blažom stranom i putem kroz sela i livade.

Prema severu i gradu Čačku na oko stotinak metara od nas je bio relej, iza koga je bio vidikovac sa pogledom na meandre Morave. Deca su potrčala odmah da vide sliku zbog koje smo svi i došli. Staza je uska i treba ići njom oprezno jer je sa desne strane provalija.

Svuda okolo je bilo lepog planinskog cveća po stenama. Pogled je sjajan. Sa vrha Kablara se odlično vidi sever, istok i jug Srbije. Ne vidi se zapadna strana, jer je zaklonjena drvećem i šumom. Jedino što nam je smetalo je utisak da niste dotakli mesto retko dodirnute prirode, kao što je to utisak na Rtnju, već da ste na jednom prometnom mestu, turističkom vidikovcu, jer malo pa neko dodje, sa decom, sa flađama piva, roštiljem. A i taj relej sa kućicom, i put 30 metara niže, remete vam sliku prirodne idile.

Sa vidikovca se lepo vidi Čačak, klisura i Ovčarsko Kablarski manastiri. Kao i meandri Zapadne Morave. Lepa slika. Lep je i Ovčar koji se namestio preko puta Morave i koji te mirno gleda kao dostojanstven masiv. Skoro kao piramida.

Na vidikovcu smo malo ostajali, uglavnom da snimimo fotografije i da se vratimo do samog vrha, gde je ceo tim zalegao u hladovini da se odmori.

Na samom vidikovcu, osim pogleda, atrakcija nam je bila i zmija koju smo ugledali na steni ispod nas. Čini nam se da je to bila mlada zmija Šarka – Vipera Berus. Deca su bila ushićena, nikada nisu videla živu zmiju u prirodi. Nije mlada šarka bila daleko od nas, na nekih 3 metra udaljenosti, ali je bila na donjoj platformi, pa je bilo bezbedno za sve. Nije delovala uznemireno, kao da je navikla na ljude. Sunčala se naša zmija.

Na vrhu Kablara smo se odmarali dobrih sat vremena. Nikome se nije ustajalo sa trave i iz hladovine. Naša radosna deca su se igrala žmurke, odrasli su nešto sitno jeli i ćaskali. Jedini problem nam je bio nedostatak vode, koju smo u medjuvremenu popili a izvora uz put nigde. Dragana je pravila planove sa nama gde će biti nova destinacija i gde će nas sportski klub Alti voditi na planinarenje. Dat je predlog da to bude mesto Gornjak kod Ljubovije. Ne mnogo naporno, uglavnom treking i divna priroda.

Na kraju smo se pod uticajem žedji i gladi digli i krenuli nazad dole. Želeli smo da se okupamo u termalni vodama Ovčar Banje i da po mogućnosti obidjemo nekoliko Ovčarsko Kablarskih manastira Srpske Svete Gore, kada smo već tu.

Odlučili smo se da idemo skroz okolo Kablara, jednom dugom zaobilaznicom dole. I nismo pogrešili. Nastupio je najlepši deo našeg putovanja i planinarenja. Prolazili smo kroz sjajne predele. Počele su da se pomaljaju divne livade i krajolici. Vredelo je popeti se, uživali smo u silasku. Stvarno smo istinski uživali. Opušteni i radosni.

Uz to, Dragana Rajblović nam je otkrila tajnu koju je čuvala za vrh. Popeli smo se uz najteži planinarski uspon u Srbiji po kategorizaciji planinarskog saveza. To nije strmi i opasni uspon za alpiniste, litice, vertikale, na kojima se planinari vezuju užadima, ali u domenu planinarstva jeste najteži uspon. Pričala je da su se kolege alpiniste koje smo sreli uz put čudili i sumnjali da će nas izvesti sve gore. Ali mi smo verovali Dragani Rajblović i ona je verovala u nas. Svi smo se popeli uz severnu stranu Kablara, to će ostati zapisano.

Ostvarili smo lični podvig!

Predeli su se smenjivali. Nailazile su divne livade, pune poljskog cveća, maslačka, lepe i bogate trave. Na jednoj od njih smo stali da bi vodič otrčao do obližnjeg bunara po vodu za celu ekspediciju. Odmah smo se pobacali po udobnoj travi, zagledali u nebo i rešili da ostanemo što duže u tom stanju spoja neba i zemlje.

Niko nije hteo da ustaje. Ležanje na zemlji i travi nam je prijalo i budilo nam posebno zadovoljstvo. Rasterećeni, blago umorni, zadovoljni ostvarenim, udobno zavaljeni na cvetnom tepihu i zagledani u nebo bili smo jednostavno srećni. Prosudite sami po slikama kakav je to osećaj bio.

Na kraju smo se revitalizovani i čili podigli i krenuli u spust na dole. Prolazili smo i dalje kroz sjajne predele, bilo da su posredi bile livade, voćnjaci ili šume. Same slike će vam pokazati samo delić toga jer nismo sve u mogućnosti da prikažemo, a predeli su se menjali na svakih par stotina metara. Bilo je i na ovoj trasi strmina i nagiba, pogotovu u šumama niz koje se moralo silaziti oprezno jer je bilo klizavo, ali je osećaj bio potpuno drugačiji. Leteli smo.

Iako je medju nama bilo i osoba koje imaju anginu pektoris i astmu, nikakvih teškoća nije bilo. Svi smo bili zdravi i uživali smo u čistom vazduhu i isceljujućim energijama šuma i tla. Bili smo u božanskoj bašti Balkana.

Na kraju smo stigli do prvih kuća i zaseoka. Približavali smo se kraju naše ekspedicije. Na jednom proplanku smo se okrenuli ka Kablaru da pogledamo odakle smo mi to došli, odnosno gde smo se mi to popeli.

Planinarka Ceca je komentarisala kako je posle ovakvih izleta kao preporodjena, da zaboravi sav stres sa posla i da joj nedelju dana nakon planinarenje traje lep osećaj sreće, zadovoljstva i ushićenosti. Upravo tako, osećaj traje. I svaki drugi izlet ti je sve lakše i imaš više snage i volje da osvajaš planinske vrhove. Samo treba krenuti.

Još jedan prolazak kroz šumu i izbijamo na put. Blizu je kraj. Još jedan šumarak i ulazimo u zaseok. Nastavljamo kroz selo i ukazuje se krov manastira Blagoveštenje. Kraj putovanja i silaska sa Kablara.

Kakva simbolika. Blagovest za nas umorne planinare. Blaga vest. Spas.

Okupili smo se oko ulaza u manastir. Neki su hteli u manastir, a manja grupa odmah u bazen. Podelili smo se. Kao tipični Srbi.

Posetili smo manastir, koji datira još iz 13 veka iz doba Raške škole. U njemu se nalazi crkva Blagovesti Presvete Bogorodice. Doduše, manastir je bio nekoliko puta rušen i obnavljan. Po natpisu iznad ulaznih vrata Manastir Blagoveštenje je podignut 1602 godine. Freske koje su živopisane i naslikane u njemu su radjene od 1602 do 1632 godine i radio ih je poznati zograf Mitrofan. Manastir izgleda unutra staro ali fantastično i odiše dubokom tradicijom.

U manastiru se nalazi čudotvorna ikona Presvete Majke Blagovesti iz 17 veka. Njoj se vernici mole za blagoslov da nadju životnog partnera i imaju decu. Pomolili smo se pred njom i celivali je. Neki od nas su sa razlogom došli do ovog manastira i ikone Presvete Majke Božije.

Na kraju smo se pokupili i otišli stotinak metara niže do Ovčar Banje i Wellness centra. Čekalo nas je osveženje i odlične slane i slatke palačinke, po vrlo prihvatljivim cenama. I bazen. Deca nisu ništa čekala, odmah su se sjurila u bazen i uživala u toploj vodi od 35 stepeni.

Objekat velnes centra je novijeg datuma, sve je uredno i čisto i bilo je zadovoljstvo otići u bazen i okupati se u toploj vodi. I relaksirati umorne mišiće. Cene su popularne, karta za bazen iznosi 300 dinara za odrasle i 150 dinara za decu.

Oko 20 časova smo se okupili i krenuli nazad, u Beograd. Malo smo umorni ali puno srećni. Iskreno, nije u stvari bilo tako teško, sad vidimo. Može svako da se popne, ako ima dobru volju. I dobrog vodiča.

. . .

U sledećem postu slike sa vrha Kablara, fotografije šta se u stvari vidi sa vrha Ovčara i Kablara.