KAD PREMIJER KRITIKUJE
Drama Srbije nije u nepreduzimljivosti niti je reč o lenjosti naroda kao njenih građana, već u nesposobnosti, neprofesionalizmu i očajnom kvalitetu njene bezidejne političke, i ne samo političke elite, piše u kolumni za „Politiku“ poslovni konsultant Nebojša Katić.
Razbijajući okoštale i demodirane demokratske principe po kojima građani ocenjuju vlast, a ne obrnuto, premijer Srbije je, ovoga puta pred nordijskim privrednicima, po ko zna koji put, javno kritikovao narod.
Između stanja u kome se Srbija danas nalazi i srećne skandinavske budućnosti isprečili su se nepreduzimljivi građani koji su izgubili radne navike i nisu naučili da budu preduzetnici. Po premijerovoj proceni, potrebno je oko sto godina kako bi se mentalitet građana promenio i približio nordijskom (protestantskom), kome se premijer tako često i tako javno divi.
Na znam na osnovu čega je premijer izveo zaključke koje je izveo, ne znam da li ih je izveo sam ili mu je neko pomagao, ali činjenice mu ne idu naruku.
Postoktobarska politička elita je za manje od jedne decenije razgradila državu. Uspela je da uništi industriju i oslabi poljoprivredu, uspela je da uništi domaći bankarski sistem, da uništi kulturni, obrazovni i medijski prostor. Lista je duga. U tom destruktivnom procesu stotine hiljada građana je ostalo bez posla i perspektive, a deo preduzetnih Srba se iselio i zauvek napustio zemlju, sklanjajući se od reformatora – spasilaca.
Jedni razlog zbog koga sistem kako-tako funkcioniše su upravo preduzimljivi građani koji u opštem beznađu i dalje ne gube nadu. Ogroman broj ljudi, bez preterivanja i patetike, u dnevnoj je borbi za život i u njoj ne posustaje. Sve što se moglo uraditi preduzimljivošću, golim rukama, glavom, malim ulaganjima, u Srbiji živi i bori se.
Sektor usluga je u Srbiji fantastično razvijen i nepokrivenog prostora gotovo da nema. Od zanatskih, medicinskih i intelektualnih usluga svih vrsta, od trgovine do turizma, od pekara i prodavnica brze hrane do elitnih restorana, od hostela do malih hotela, sve je pokriveno i prepokriveno. Ovaj sektor više ne može da apsorbuje ono što industrija otpušta. Konkurencija je bespoštedna, gotovo nezdrava.
Ono što Srbiji manjka su industrijski pogoni i industrijski preduzetnici. U 21. veku oni ne nastaju preko noći i na ledini, niti nastaju u sistemu koji je uništio ono što je postojalo i čiji je carinski sistem širom otvorio vrata stranoj robi.
Industrija traži velika i dugoročna ulaganja. Industrijski preduzetnici ne mogu nastati, niti mogu opstati u sistemu u kome bankarski sistem nema nikakvog interesa da podrži industrijski razvoj, i u kome država više brine o interesima stranaca, nego o interesima domaćih preduzetnika.
I najvažnije, razviti se industrijski nije isto što i polje preći. Nema privrednog razvoja tamo gde nema jasne industrijske ili poljoprivredne strategije, gde ne postoje ni definisani prioriteti niti mehanizmi za snažnu i sistematsku podršku domaćoj privredi.
Ne nedostaje preduzimljivost, već fali kvalitetan državni aparat, fali usmeravanje i pomoć, na način kako su to radile sve zemlje koje su se uspešno razvile. Samo u ambijentu ekonomske naive i globalizacijskih floskula može se verovati kako će stranci razviti zemlju, pa im zato valja platiti da dođu. To je put u kolonizaciju, ne u industrijalizaciju.
Na istoj liniji ekonomske naive je i druga premijerova teza, izneta takođe pred nordijskim privrednicima, da su stabilne javne finansije osnovni uslov napretka. Nisu. Kada bi zaista bilo tako, danas bi pred državama poput Avganistana, Sudana ili Haitija, Bosne i Hercegovine, Makedonije ili kvazi države Kosova, bila sjajna ekonomska budućnost, bolja od srpske. Sve nabrojane države imaju i niži budžetski deficit i niži javni dug od Srbije, ali biće da to nije najvažnije.
Javne finansije jesu važne, ali se njihova stabilnost može održavati restriktivno – kroz bedne plate i penzije, kroz jadno stanje infrastrukture, vojske, zdravstva, školstva ili kulture, na primer. Dinamičan privredni razvoj koji Srbija još uvek nema, jedini je put ka istinski zdravim javnim finansijama. Obrnuto ne važi!
No, vratimo se osnovnoj tezi s početka teksta. Ljudi preduzetničkog duha su u svim društvima u manjini, dok većinu čine savesni i upotrebljivi radnici čija mentalna struktura nije preduzetnička. U Srbiji će uvek biti pasivnih i lenjih ljudi koji čekaju da novac padne s neba ili da im ga neko donese kući, ali ni to nije samo srpska osobenost. U Srbiji, možda više nego drugde, ima i bolećivih roditelja koji ne bi da im se deca muče radom. Ali, pored dece iz takvih kuća, postoje i deca koja rade i koja se lavovski bore.
Drama Srbije nije u nepreduzimljivosti i lenjosti njenih građana, već u nesposobnosti, neprofesionalizmu i očajnom kvalitetu njene bezidejne političke, i ne samo političke, elite. Nema retorike iza koje se ta osnovna činjenica može sakriti.
Izvor: Politika.rs
Kako je moguće da u lenjom narodu budu stabilne javne finansije???
Ima li ovaj nonsens veze sa logikom???
Naravno da je moguce. Kad imamo posvecenu vladu i premijera koji znaju kako i sta treba da se uradi. Strani investitori ce osim ulaganja sredstava uvesti i pravi odnos prema poslu koji ce postepeno ukinutii tu lenjost .
Nepoznatima ne odgovaram, iako znam odgovor.