Igor i Jelena Marković, Prištevci koji stvaraju u svom ateljeu na Vračaru u Beogradu
Snagom i ljupkošću stvaralačke energije koju poseduje mladi umetnički bračni par Jelena i Igor Marković, pažnju privlači umetnički atelje „Marković“ u blizini hrama Svetog Save na beogradskom Vračaru. Teško je proći Sinđelićevom ulicom, a ne primetiti galeriju i ne osetiti njenu energiju. Markovići nam predstavljaju svoj jedinstveni umetnički svet.
Atelje Marković u Sinđelićevoj 16 u Beogradu je umetnički atelje osnovan sa ciljem da pojednostavi i približi posmatračima kao i ljubiteljima umetnosti nastajanje mozaika, ikona i slika. Pored umetničkih autorskih dela koja se mogu i videti i kupiti atelje daje svoj doprinos kulturno-umetničkoj sceni.
Igor Marković rođen je 1977. godine u Prištini. Osnovne studije slikarstva diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti Priština – Zvečan u klasi profesora Zorana Furunovića 2011. godine. Učestvovao je na mnogim likovnim kolonijama od kojih su dve međunarodnog karaktera i na humanitarnim manifestacijama. Poslednju samostalnu izložbu je imao u galeriji „Vladislav Maržik“ u Kraljevu.
Jelena Marković rođena je u Lipljanu 1987. godine. Master i osnovne studije slikarstva diplomirala je na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Saše Filipovića. Radila je kao galerista u galeriji na Bulevaru 2012. godine i kao kustos u galeriji Progres u Beogradu 2009. godine.
Evo kako su i kada ovi mladi umetnici došli u Beograd:
– Iako smo oboje iz Prištine, bilo je potrebno da dođemo u Beograd da bismo se sreli. Na kulturnoj manifestaciji Noć otvorenih ateljea 2011.godine, Igor je izlagao na mom fakultetu u Makedonskoj ulici u Beogradu, a ja sam u to vreme već bila na master studijama. Spojila nas je umetnost i isti san, kaže Jelena.
Za kvalitet je potrebno mnogo vremena
Rad u ateljeu počeli su početkom prošle godine:
– Atelje u Sinđelićevoj smo otvorili početkom prošle godine. Na početku smo imali svega nekoliko radova, dva stola, dva štafelaja, dve stolice. Sada imamo veći izbor, iako nam je akcenat na mozaicima u ateljeu radimo i slike i ikone. Trudimo se da ostanemo svoji, da radimo na kvalitetu, ne količini. Ne bismo ni voleli da imamo mnogo posla, jer za kvalitet je potrebno mnogo vremena.
O ovom sadašnjem vremenu u kojem za umetnost nema mnogo razumevanja a još manje para Jelena kaže da je rat izmenio ljude:
– Kako kažu, vreme se ne menja, već se menjaju ljudi. Rat je izmenio ljude, one koji su pobegli i one koji su preživeli. Mi koji smo sa juga uvek ćemo nositi epitet „oni koji su došli“, možda naši sinovi neće imati taj znak raspoznavanja jer su rođeni u Beogradu, ali možda jednom požele da odu u rodni grad svojih roditelja ili bar u ono šta je od njega ostalo. Nisam sigurna da se i ovde, u ovim teškim vremenima radi dovoljno na kulturi. Pogledajte samo koliko vremena treba da se osposobi Narodni muzej i Muzej moderne umetnosti! Posetila sam poslednji put Narodni muzej još pre par godina, jer ne mogu da gledam koliko smo nemarni prema našem blagu! „Seoba Srba“ Paje Jovanovića je bila oslonjena na zid u nekom polumraku, odnekud je izvučen kabal koji je visio sa tavanice nepričvršćen i jedna žuta sijalica tik iznad poznatog dela osvetljava ga. Ništa nam nije sveto, kako ćemo napredovati ako svoje ne čuvamo, ne branimo od zaborava. Za vreme kralja Milana, čini se, najviše se ulagalo u kulturu. Zahvaljujući njemu imamo srpski paviljon u Veneciji, to je velika stvar, mnoge države ga i dan danas nemaju. Neminovno je reći da danas bez ikakvog preterivanja ima mnogo umetnika, masovno se upisuju i završavaju umetničke škole. Nemojte me pogrešno shvatiti, nisu ta deca kriva, nemaju oni uvid u to koji su kadrovi potrebni našoj zemlji da bi došli do sigurnog zaposlenja. Zato ima mnogo nezaposlenih ljudi koji žive od penzije svojih roditelja, a zanate koji polako izumiru svi zaobilaze.
Susret sa Prištinom 2008. godine
Igor Marković se više godina posle rata ponovo sreo sa rodnim gradom i evo šta kaže o tom susretu:
– Posle rata Prištinu sam ponovo posetio 2008.godine. Sve se promenilo, izgradilo, kao loša kopija nekog evropskog grada. Nikli su restorani sa baštama na ulicama u kojima sede neki drugi ljudi. Bio sam potpuni stranac u gradu u kojem sam rođen, moja ulica, moja škola, bez obzira kako se sada naziva, više nisu moje. Šiptari koje sam poznavao, još tada su mi rekli da Priština više nije isti grad kao pre rata, da žale za vremenom kada su im Srbi bili prve komšije. Masovni priliv stanovnika doveo je do potiskivanja meštana koji su tu već živeli ka periferiji grada. Rekli su mi da grad više nije bezbedan i da ga ni oni više ne prepoznaju. Tada sam obišao Muzej i u razgovoru sa zaposlenima koje sam tamo zatekao saznao da se u kulturu minimalno, gotovo beznačajno ulaže, da nema kulturnih dešavanja. Bez obzira što su tada bili pod rukovodstvom UNMIK-a i EUleksa primetno je da ni oni nisu pridavali značaj opstanku srpskog naroda pa je tako Kosovo kao i u vreme Turaka zapalo u mrak kulturnog i sveopšteg beznađa. Napustio sam Prištinu ogorčen, razočaran, osećao sam-ponovo sam je izgubio!
Igor ovako gleda na umetničko stvaranje u ovom zlosrećnom vremenu:
– Vremena za umetnost nisu bila nikad lepa na našem podneblju, uvek se više polagalo na neke sporedne stvari, kupovao se socijalni mir, a za umetnost ako je bude dobro je, ako je nema, može se. Imam utisak da se na ovim prostorima više polagalo na umetnost u srednjem veku nego danas. U srednjem veku smo imali kraljeve i vlastelu koja je ulagala u umetnost, išla u korak sa svetom.
Ima slikara koji slikaju da bi živeli kao i onih koji žive da bi slikali. Naša sagovornica Jelena Marković o umetničkom stvaranju sa suprugom priča nam sledeće:
– Kao što je Andrić rekao: „Umetnost je nesiguran poziv koji niti hrani, niti brani onoga ko mu se oda“. Tako i mi, živimo da bismo stvarali, ali od toga se teško živi. Najbitnije je da volimo ono što radimo. Kada smo otvorili atelje u Sinđelićevoj svesno smo ušli u rizik da nam neće ići glatko. Ali kada imate jedan cilj i želju sve ide ka ostvarenju, ako vam je želja jaka i imate volje da se tom mišlju vodite, onda se i nadate boljim vremenima. Mi smo imali isti san i pratili smo ga. Sada plaćamo porez kao i svaki preduzetnik iako ne prodajemo mleko i hleb već kamen i nešto što se kači na zid. Teško je i neizvesno, ali to nas motiviše da budemo još vredniji i uporniji u svom radu. Ako bi sinovi poželeli da idu našim stopama, ne bih bila srećna, ali ih ne bih ni sputavala u odabiru životnog puta kao što nisu ni mene moji roditelji.
Svetlost ikona i toplina mozaika
U ateljeu Marković radi se i mozaik-tehnikom. Da li je ovo vreme povratka takvom načinu rada, kakvo je interesovanje za mozaik i ko su ljubitelji mozaika pitali smo Igora dok strpljivo radi mozaik velikog formata.
– Mi se nadamo da se vratilo vreme mozaika. Simbolično ću spomenuti Medijanu u Nišu koja je doživela potpunu rekonstrukciju i koja je otvorena za posetioce u najlepšem svetlu. To nam je dalo neku nadu da će mozaik kao tehnika odjeknuti van uobičajenih krugova i da će se više ceniti kada ljudi vide u našem ateljeu postupak nastajanja mozaika. Od jedne male kocke posebno obrađivane, do svake druge kocke koja je bitna da bi mozaik disao kao organizam. Moj profesor mozaika Nebojša Jocić zaslužan je što sam zavoleo mozaik, i dugujem mu veliku zahvalnost. Od njega sam se naučio disciplini i strpljenju u radu. Ta ljubav koju je on razvio kod mene, bitni je razlog što je mozaik kao tehnika zastupljen u mom radu. Moj prvi impozantni rad je mozaik Svetog kralja Milutina koji sam radio za manastir Banjsku za koji sam pored Gračanice duhom vezan, tamo sam se venčao sa svojom Jelom i krstio svoje sinove. Posle toga smo radili još dva mozaika impozantnog formata Svete Petke za crkvu u Beogradu. Eto, to su mozaici koje sam radio za duhovne kuće.
Motivi koje ovaj bračni par radi zavise od naručioca.
– To sve zavisi od naručioca mozaika. Najčešći kupci su ljudi iz inostranstva. Pored svetaca koje slave, naručioci traže i mrtvu prirodu, pejzaže, portrete. Pošto radimo prirodnim kamenom, vizantijskom tradicionalnom tehnikom, naručioci nam nekad donesu kamen iz svog kraja, sa svoje kuće, ili mesta za koje su vezani i onda mi obradimo to kamenje u kamenčiće i ugradimo u naručeni mozaik, kaže Igor.
O preporodu ikonopisa i svom radu u ovoj tehnici priča nam Jelena.
– Dok je Igor zadužen za mozaik, ja sam za ikone. Moram da priznam da me ikonopis nije interesovao dok sam bila na fakultetu. Onda me je privukao Igorov način pristupanja radu koji me je neprimetno uvodio u taj svet, što mi pomaže da sagledam ikone i iz drugog ugla, ne samo kao suvoparne slike uštogljenih ljudskih figura, već priču koja se krije iza nje. Počele su da me privlače neobične ikone sa kompleksnijim prikazom, zato sam odlučila da to negujem u izradi novih. Vidim da ljudi zastaju na ulici i posmatraju kroz izlog sa velikim pažnjom jer nisu uobičajene. Ikona nam pomaže da spoznamo bolje veru, da čitamo žitija svetaca koje oslikavamo, da se duhom uzdignemo i time budemo bolji ljudi, ne oni čudaci koji sebe samo nazivaju vernicima, ne bolji i bliži Bogu, već bliži sebi i drugima. Mislim da je to smisao i razlog postajanja vere, religije. Čoveku je potrebno da veruje i poštuje zakone da bi živeo moralnije u zajednici.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić