TELO I DUH
Hrišćansko učenje ne smatra fizičko zdravlje uslovom duhovno-moralnog zdravlja, koje može da postoji i u zdravom telu i u čoveku koji strada od bolesti. Zdravlje duha zavisi od pravilne vere i ispunjavanja zapovesti Božijih, o čemu nas poučavaju brojni crkveni oci.
Latinska krilatica „Mens sana in corpore sano“ (u prevodu: „U zdravom telu zdrav duh“) prvi put se javlja u desetoj satiri rimskog pesnika Juvenala (I vek posle Hrista). Ova je misao, izvučena iz svog konteksta, dobila potpuno iskrivljeno tumačenje, jer je zdravlje tela shvaćeno kao uslov zdravlja duha.
Međutim, misao rimskog pesnika je potpuno drugačija:
„Moliti se treba, za um zdrav u telu zdravom.
Bodrog duha išti, koji za strah pred smrću ne zna,
koji kraj svojega života za dar prirode smatra,
koji je u stanju da pretrpi nevolju svaku,
duha, koji nije gnevu sklon i za strasti nerazumne ne zna,
koji je skloniji teškim Herkulovim trudovima
nego Sardanapalovim ljubavima, pirovima i raskošima“.
Ovde je jasno iskazana pouka: Onaj koji ima zdravo telo treba da se postara i o duševnom i duhovnom zdravlju.
Hrišćanska antropologija, za razliku od uobičajenog shvatanja, fizičko zdravlje ne smatra za uslov duhovno-moralnog zdravlja. Ono može postojati kako u zdravom telu, tako i u čoveka koji strada od bolesti. Duhovna snaga zavisi od pravilne vere i ispunjavanja zapovesti Božijih. Ukoliko nema ovoga, greh će vremenom razorno delovati i na telo.
„Stradanja ljudskog tela su prirodne posledice toga što je priroda ljudska povređena grehom i što je telo zloupotrebljeno.“ (Sveti Ignjatije Brjančaninov)
Kada čovek vodi grehovan život i kada nema nameru da se promeni, onda Gospod isceljuje takvu dušu bolestima. Ovo je posvedočeno kako delima Svetih otaca, tako i viševekovnim iskustvom.
„Ponekada je grešnicima bolje da su bolesni nego zdravi: onda kada ih bolest privodi spasenju. Jer bolest sprečava i da se začne u čoveku pokret ka zlu, a istovremeno – samim tim što čovek trpi stradanje, na neki način plaćajući dug za učinjene grehe – čini čoveka sposobnim da ponovo zadobije zdravlje duše, a zatim i tela. To naročito biva onda kada bolesnik, razumevajući da zdravlje zavisi od Boga, hrabro podnosi nevolju, sa verom pripada Bogu i delima, koliko mu to dozvoljava snaga, moli za milost.“ (Sveti Grigorije Palama)
„Duhovni nas razum poučava, da bolesti i svakovrsna stradanja, koje Bog šalje ljudima, bivaju poslane po osobitom Božijem milosrđu. One sadejstvuju u našem spasenju, u našoj večnoj dobrobiti – kao gorki isceljujući lekovi koji se daju bolesnicima – mnogo bolje, nego čudesna isceljenja.“ (Sveti Ignjatije Brjančaninov)
Često Gospod, videći da lakomislenost i sklonost ka grehu mogu čoveka dovesti u nevolje, takvo ga čuva od istih pomoću bolesti.
„Biva i to da Bog bolešću čuva pojedince od onih nevolja koje ih ne bi mimoišle ukoliko bi bili zdravi. Za hrišćanina su bolesti ljudi koji ga okružuju (kako telesne, tako i duhovne) široko polje za delanje koje treba da donese spasiteljne plodove: „Potrudio si se oko bolesnika? Neka ti je blagosloven trud, jer je o tome rečena utešna reč: Bolestan bejah i posetiste me (Mt. 25, 36).“ (Sveti Teofan Zatvornik)