Mr Jordan Ristić o Grigoriju Božoviću: Stvaralac zavidnog umetničkog izraza

RAZGOVOR SA LAUREATOM BEOGRADSKOG SAJMA KNJIGA

Ovogodišnji dobitnik najznačajnije nagrade „Izdavački poduhvat godine“ 61. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga je poznati intelektualac i publicista sa Kosova i Metohije mr Jordan Ristić, kome je ovo priznanje pripalo kao priređivaču „Sabrana dela Grigorija Božovića I i II“ u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda.

 

Na ovom velikom i vrednom projektu mr Jordan Ristić je intenzivno radio dve godine. Rado je prihvatio intervju za prištinsko „Jedinstvo“ o ovom izuzetnom delu, koji prenosimo u celini.

Na Sajmu knjiga kapitalni projekat „Sabrana dela Grigorija Božovića“, čiji ste priređivač i pisac predgovora koja je objavio Zavod za udžbenike Beograd dobila su najznačajniju nagradu Izdavački poduhvat godine ovogodišnjeg Sajma. Šta ovaj projekat čini posebnim koji ga izdvaja od nekoliko hiljada knjiga?

– Teško je odgovoriti na ovo pitanje, jer nisam upoznao ni deo knjiga izloženih na Sajmu, ali bez poređenja sa drugim knjigama mogu izneti vrednosti ovog projekta na kome sam prilično dugo radio. Sabrana dela najvećeg srpskog pisca sa Kosova i Metohije mame čitaoca bogatom i tragičnom biografijom, a posebno obimom i kvalitetom pripovedne i putopisne proze. Zato i u odgovoru na vaše pitanje iznosim nekoliko podataka iz života ovoga velikog stvaraoca, čije je književno delo decenijama bilo zabranjeno. Grigorije Božović je rođen u Pridvorici 15. februara 1880. godine, a potomak je porodice nahijskih knezova, učitelja, sveštenika. Osnovnu školu je završio u Kolašinu, Bogoslovsko-učiteljsku u Prizrenu, a Duhovnu akademiju (literarni odsek) u Moskvi. Bio je učitelj i nastavnik u Prizrenu, Bitolju, poslanik Narodne skupštine, predsednik i načelnik prizrenske opštine, načelnik okružni i inspektor u Ministarstvu socijalne politike, novinar i urednik lista „Politika“ i do Drugog svetskog rata obavljao mnoge druge značajne poslove. Nepravednom presudom Vojnog suda komande grada Beograda u decembru 1944. osuđen je na smrt streljanjem, a januara 1945. godine streljan. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 4. aprila 2008. godine pisac Grigorije Božović je rehabilitovan i smatra se neosuđivanim, a presuda Vojnog suda Komande grada od 29. decembra 1944. godine proglašena nevažećom čime je delimično ispravljena nepravda naneta piscu i njegovoj porodici. I objavljivanje sabranih dela Grigorija Božovića je svojevrsno ispravljanje nepravde, jer je njegovo delo odlukom vanliterarnog suda bilo decenijama zabranjeno, a čitaoci bili uskraćeni za bogate i raznovrsne njegove sadržaje. A delo je obimno, preko 2.700 strana, u kojima pisac svedoči o dođajima i životu prve polovine XX veka; čine ga oko stotine osamdeset pripovedaka i preko četiri stotine i trideset putopisno-reporterskih tekstova.

Možete li da objasnite vaše podsticaje za proučavanje života i dela Grigorija Božovića?

– Pitanje je zanimljivo, posebno za profesora književnosti, koji tokom studija nije ni čuo, a niti imao prilike da pročita neku knjigu Grigorija Božovovića, jer su one sklonjene iz biblioteka. Meni je nakon završenih studija u ruke dopala slučajno jedna od knjiga ovoga pisca i njena me je sadržina prosto opila kako lepotom jezičkog izraza tako i slikom jednog vremena i ljudi u njemu na Kosovu i Metohiji koja je i nama koji smo tu rođeni i živeli na tim prostorima, bila nepoznata. Kasnije sam tragao za drugim njegovim knjigama i 1990. godine izdavačka delatnost Jedinstva je, mimo dozvole vlasti, sa velikim zadovljstvom objavila izabrana dela Grigorija Božovića u tri knjige koje je priredio Gojko Tešić. Bio je to veliki dan za sina Grigorija Božovića, njegove ćerke, za redakciju „Jedinstva“ i naročito za mnoge čitaoce. Moje interesovanje je pojačano za tajnama koje krije njegovo književno stvaralaštvo i ono se produbilo u magistarskom radu odbranjenom na Filološkom fakultetu u Beogradu sa temom „Putopisna proza Grigorija Božovića“. Potom su došla učešća na naučnim skupovima sa tematikom stvaralaštva ovoga pisca i neke od tematskih knjiga koje sam priredio. I tako se začela ideja o sabranim delima koja su se pojavila ove godine, a žiri u njima našao vrednosti za najveće priznanje koje se za knjigu dodeljuje na Sajmu. Nadam se da je priznanje njegovom delu i porodici njegovoj, pored vrednosti koje delo nosi i delimično ispravljanje nepravde nanete najvećem srpskom piscu ovih prostora.

Možete li nam reći koja je tematika njegovih pripovedaka i putopisa?

– Grigorije Božović nam u putopisima i pripovetkama otkriva jedan novi svet srpskoga juga i tematiku koju određuju verski i nacionalni sukobi do tada nedovoljno literarno istraženog područja, kako to primeti Jovan Skerlić, a Aleksandar Jovanović u Božovićevim pripovetkama pronašao sponu u evolutivnom toku srpske književnosti koja od Bore Stankovića vodi ka Ivi Andriću i dalje ka Meši Selimoviću; reč je o tematskim pomeranjima, a ne vrednosnom sudu, kojima značajan doprinos mogu dati pisci različitih dometa. Herojski podvizi, odbrana časti i imena njegovih junaka brđana, osnovne su teme koje boje stranice njegovih pripovedaka… U ambijentu i okruženju nepomirljivih sukoba, privilegovanih Arnauta od turske vlasti, bore se junaci Božovićevi da sačuvaju svoje ime i identitet. Božović to naziva „viteškim trenutkom“. Takav megdan dele Panto Cemov i Rugovac Sadri Binak. Nije to običan megdan, već bitka „dva stara krvavo zavađena megdandžija, koji pet vekova sabljama zemlje međe“. U pripoveci „Čudan podvižnik“, prota Dejan Popović svog protivnika Met Firaju, koji mu je oskrnavio dom, doživljava kao junaka ravna sebi, žaleći što ga ubija. I sebe i protivnika vidi kao prokletnike koji ispaštaju kosovske grehe. Smrt (pogibija) ima značajno mesto i čest je motiv u pripovetkama ovoga pisca. Ona je herojska i granitni podvig ili kukavičluk, spremnost na žrtvu za očuvanje vere i dostojanstva ili moralno posrnuće i pad u podaništvo i rajetinsku poslušnost u nevremenu i opštem bezakonju. A tematiku je nabolje sažeo Stanislav Vinaver koji je u osvrtu na pripovetke Grigorija Božovića između ostalog zapisao: „A dužnost je celokupne čitalačke publike da se najzad istinski obavesti o lepoti i slavi i jadu svoga krvavoga i ropskoga Juga, i to ne iz falsifikovanih i otužnih izvora, već na moćnome bistrome vrelu koje mu je, svojom knjigom, u dosad nedostupnome kršu, stvorio g. Gr. Božović“. Ovom tematskom krugu i vrednosnom sudu dodajemo da je Grigorije Božović u svojim putopisnim zapisima koji su najbrojniji u njegovom stvaralaštvu ostavio zapise o životu krajeva koje je posetio a to su pored stare Srbije, Crna Gora, Makedonija, skoro cela, Bosna i Krajina, Stari Vlah, Dalmatinska tromeđa i drugi krajevi nekada zajedničke države.

U knjizi putopisa koja je nagrađena na Sajmu, putopise ste svrstali u četiri celine. Možete li da kažete, u najkraćem, šta svaku od celina odlikuje?

– Prvu knjigu putopisa čine putopisni tekstovi koje je pisac objavio za života , a to su: “Uzgredni zapisi” (1926), “Crte i reze” (1928), “Čudesni kutovi”(1930), ”Sa sedla i samara”(1930), “Urezane istine” (1930) i “Dva dana po Gruži” (1933). Ovi putopisi u autorovom izboru zahvataju celokupno područje doskoro nam zajedničke države, sem Bosne i Krajine i Slovenije. Njihovo svrstavanje u prvu knjigu putopisa opredeljuje i autorov vrednosni kriterijum, jer se može pretpostaviti da je autor u svoje knjige uvrstio najvrednija ostvarenja. Putopisno-reporterski tekstovi druge knjige tematikom su raznovrsni i vezani su najviše za autorov uži i širi zavičajni prostor Staru Srbiju, ali i za Srbiju u celini. Neki putopisi ove knjige “dodiruju” i mesta u Crnoj Gori kao što su putopisi “Uz Lim” i “Po postojbini Muja i Halila”, jer opisuju granične krajeve Srbije i Crne Gore, ali i zato da se ova knjiga obimom ujednači sa ostalim knjigama. Ističemo da putopisac nije svoje zapise čvrsto gradio i međio nikakvim državnim međama, a ni priređivač ovim knjigama ne graniči teritorije sadašnjih država. Drugu knjigu čine celine koje su usklađene sa hronologijom objavljivanja u periodici, a najviše u Politici:” Po Kosovu”, “Kroz izbornu jurnjavu”, “Od Kosova do Bačke”, “Po Krajištu” , “Po rugovskoj klisuri i Metohiji”, “ Po gnjilanskom kraju”, “Po Starom Vlahu”, “Uz Lim”, “Po postojbini Mula i Halila”, “Kroz Levač”, “Po Staroj Srbiji” i o znamenitim mestima i životnim temama Srbije. Ovi putopisi su piščeva svedočanstva o značajnim mestima, ličnostima, spomenicima širom Srbije ili njenim rubnim područjima u raznim vremenima, od kojih su mnoga bila dramatična i tragična za Srbe.

Ovi zapisi svedoče o jednom, njemu bliskom svetu i mentalitetu prema kojem iskazuje neskriveno divljenje. U ovim putopisima, veran tradiciji, Grigorije Božović traga za onim vrednostima koje prezentuje jedan autentični svet visokih zavidnih duhovnih i moralnih vrenosti kao uzor lepote i punoće života. Crkve i manastiri, kojih u ovim putopisima ima, samo su potpora ovim piščevim stavovima. On je u ovim putopisima okrenut zavičajnim prostorima za koje je tesno vezan i koji su ga inspirisali i uvek iznova podsticali da ih putopisno opservira. U njima je nalazio nepresušan izvor tema i motiva, a koji nisu bili tako često prisutni u našoj putopisnoj prozi. Božović se zato okrenuo tim u našoj književnosti nepoznatim motivima koje je nudilo samo podneblje i u njemu ljudi i život. Putopisi koji uokviruju treću svesku u ovoj knjizi tematikom su vezani za Crnu Goru, Bosnu, krajine, Dalmaciju i njihova rubna područja. Oni svedoče o znamenitim mestima koje je pisac u duhu putopisnog pravila “putuj i beleži” posetio, kao i značajnim ličnostima u istoriji ovih naroda i krajeva. Svedoče o dramatičnim vremenima, kakvih je bilo najviše, islamizaciji, o ekonomskim migracijama, bespuću, ali i o snazi i lepoti srpskoga jezika nadasve. Njihove tematske celine date su hronološki po vremenu nastanka – objavljivanja: ”Pisma iz Crne Gore”, “Krajina Lazara Sočice”, “Niz Drobnjake”, “Nekadašnja tromeđa”, “S one strane Tare”, “Uzgredni utisci”, “Po Bosni”, “Unskom prugom”, “Dalmatinska tromeđa”, “Ispod Dinare i Velebita”, “Po Bosanskoj Krajini”. Ove putopise međi period od 1927 do 1940. godine, vreme piščeve stvaralačke zrelosti, što je značajno za njihovu vrednost, ali i druge osobenosti koje oslikavaju jedno vreme. Zajedničko ovom ciklusu putopisno-reporterskim tekstovima je piščeva ideja etničkog i kulturnog jedinstva naroda koji žilavo čuvaju svoju bogatu tradiciju na izvorištu i lepoti Vukova jezika. Svi ovi putopisi, sem jednog koji je štampan u “Novom istočniku” objavljeni su u listu „Politika“. U poslednju svesku (knjigu) uneti su putopisno-reporterski zapisi tematikom vezani za Makedoniju i njena rubna područja. Svoja svedočanstva i utiske o ovoj oblasti, koju je često obilazio, pisac je izneo u osamdesetak putopisno-reporterskih zapisa nastalih u periodu 1930-1940. godine. Stvaralačka zrelost, bogato životno iskustvo autorovo i dobro poznavanje Makedonije potvrđuje objektivan sud o životnim prilikama i problemima ljudi u ovom regionu. Ovi zapisi zapravo oslikavaju zamršene životne prilike i međusobne sukobe Makedonaca, Srba, Arnauta, Bugara, Turaka, Grka, poturica. Slika života u viđenju Grigorija Božovića u ovim putopisima je kompleksnija, ali joj tragični međunacionalni i verski sukobi daju osnovnu boju. Oni su i dokumentarna građa o jednom vremenu, ali iznad svega umetničke tvorevine ovoga pisca. Tematske celine su: “Kroz Brsjačke strane”, “Kroz kraj Ljutice”, “Krilatice i Dejanovića”,”Po Oliverovoj Despotovini”; “Po postojbini Jovana Babunskoga” “Današnje Kumanovo i okolina”, “Kroz Marijovo”, “Prilep i okolina”, “Po debarskim debrima”, “Posle dvadeset i pet godina”, ”S puta po Pelagoniji”, “Znamenita mesta i ličnosti u Makedoniji”. Na kraju ove knjige je inventivan pogovor prof. Dr Marinka Božovića koji je i recenzent ovog projekta i čijom je zaslugom Grigorije Božović 2008. godine rehabilitovan.

Iz biografije Jordana Ristića

Jordan J. Ristić je rođen u selu Slovinja 21. maja 1942. godine. Srednju školu je završio u Prištini, kao i Filozofski fakultet – Grupa za srpskohrvatski jezik i književnost. Magistarski rad „Putopisna proza Grigorija Božovića“ odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige „Putopisna proza Grigorija Božovića“, „Iz tragične kosovske zbilje“, „Prizren carski grad“ (hrestomatija) i priredio više knjiga. Svoje radove objavljuje u brojnim časopisima. Radio je kao nastavnik i profesor u Prištini, bio je direktor Izdavačke delatnosti „Jedinstvo“ i direktor NIRO „Panorama“ u Prištini, Upravnik Narodne i univerzitetske biblioteke „Ivo Andrić“ u Prištini i profesor Visoke škole za obrazovanje vaspitača u Gnjilanu sa sedištem u Bujanovcu. Sada, kao izgnanik, živi u Beogradu.

Kako Grigorije Božović vidi odnose Srba i Arnauta i zbog čega se sukobljavaju ova dva naroda?

– Božović nacionalno neprijateljstvo Arnauta i sukobe sa Srbima, posebno napade na Srbe, vidi u ekonomskim motivima, nagonskoj težnji za opstankom: „Naša sela, po pitomim i plodnim župama, bila su za njih veliki mamac; naše planine, suvati i ispaše takođe („Karadaki vogalj“). No Božović veću opasnost po Srbe vidi u bespoštednoj borbi islamske vere protiv hrišćana po principu: „Za život moj, a smrt tvoju nacionalnu… Tu strahotnu potonju borbu, upravo takav odlučan napad na nas od strane Arnauta nije teško objasniti“. Pisac je objašnjenje našao u narodu druge rase i jezika koji je zbog turskih ustupaka zaboravio na status zajedničke raje sa Srbima, te je prema dojučerašnjim sapatnicima pojačao sve vrste neprijateljstava kako bi ih priveo islamskoj veri ili proterao sa vekovnih staništa. A o samoj islamizaciji izrekao opaske aktuelne i danas: „Islam kao takav prema nama je postao brzo najopasnija snaga. Jer nema vere na svetu koja može psihički da tako brzo preobrazi čoveka . Tim više jedan turski islam koji je vernika odmah iz rajetina pretvarao u gospodara. Već kao muhamedanci Arnauti su postali oruđe turske politike, ako ne već u to doba osvajačke, ono nasilničke, da bi se silom raja održala u pokornosti i u granicama carstva“ („Karadaki vogalj“). Dalekosežno je bila osmišljena islamizacija i borba protiv Srba, po Božoviću, koji neprijateljski i surov odnos Arnauta prema Srbima vidi i u srpskoj smetnji „tobože svoje države“, što je još intenziviralo i „obogatilo“ arsenal nepočinstava i zločina kojima bi se oslobodili preostalih Srba: „Arnauti su došli do one strašne misli da smo mi tapija Srbije i da tu tapiju valja uništiti da ta Srbija nemadne ni razloga ni prava prelaziti Prepolac i Žbevac“. Mišljenje koje ne ukazuje samo na nacionalno neprijateljski stav prema Srbima, već stanovište da i preostali Srbi mogu ugroziti njihove nacionalne ciljeve, pre svega stvaranje Velike Albanije, skoro da se ne razlikuju saznanja akademika Atanasija Uroševića i Grigorija Božovića o vremenu i procesu islamizacije Srba i Arbanasa u ovim krajevima.

Božović je fenomen islamizacije, koji je nazvao najvećom opasnošću za Srbe, duboko doživljavao i nosio kao teret, posvetivši mu se potrebnom ozbiljnošću, proučavajući ga kako bi sagledao ne samo njegove uzroke no pre svega posledice koje su nesagledive po srpski rod. Tako je, podvlačimo, otkrio da je područje Drenice, koja je bila nekada potpuno srpska, da je: „Danas gotovo sva arnautska, izuzevši naseljenike i jadne ostatke starinaca. Arnauti su došli iza naših gora svakako posle naše velike seobe“ – pozivajući se na zapise manastira Deviča i navodeći mnoga arnautska bratstva koja „znadu da su Bjelopavlići, Kuči, Vasojevići“ („Čudesni kutovi“). Tako poraznu sliku Drenice, koja je unazad dva veka bila srpska , i „u kojoj je do pre pedeset godina živeo i srpski jezik“, uzrokovala je islamizacija i arnautska nedela. Pećki Podgor po svom bogatstvu, klimi i blizini arnautskoj bio je, takođe, među prvim srpskim krajevima koji su osetili posledice arnautskih zločina i pošasti islamizacije: „Zbog ovakih vrednosti Podgor je bio mamac i za Arnaute i za turčenje i za naše istrebljavanje. Mula-Zeki iz Peći trebalo je malo poteza pa da za vreme oslobođenja po podgorskim selima zatečemo malo Srba i to po krajevima, i to samo ono što je bilo otpornije od nada i kamena“(„Pećki Podgor“). O islamizaciji, igri sudbine našeg življa, kako da se raja održi i sačuva svoju pravoslavnu veru, svedoče i brojni putopisi Grigorija božovića o Crnoj Gori, a posebno putopisi „Belopoljski Kolašin“ i „Kolašinske razure“. Pisac je teško nasleđe prošlosti pokušao da odgonetne i samim značenjem reči razura koja u sebi sadrži (razaranje, propast, uništenje, iskop; prema Rečniku srpsko-hrvatskog jezika, 1990), a po Božoviću razura znači „razor, razorenje, pogrom, propast, slom, samo sve to brže, plahovitije, nemilosrdnije i pustošnije“. Sve ove reči iz rečnika i izuzetno bogate Božovićeve leksike najbolje svedoče o težini narodnog opstanka „kad brat na brata udari: kada vere u krv zaplivaju“ i velikoj ceni koja se plaća za očuvanje nacionalnog identiteta. „Da se oseti njena puna težina – podvući će Božović – valja otići u sandžak, u Kolašin, pa čuti iz usta onih koji su je preživljavali“. Božović svedoči o zlom vremenu i ljudima, o borbi Srba za očuvanje nacionalnog identiteta i verske samobitnosti, uveren da je vera bitna odlika nacionalnog identiteta i da je gubitak vere značio duhovnu čovekovu smrt na ovim prostorima. Možda je i teže bilo na Kosovu, posebno u Metohiji, gde je otimanje životnog prostora Srbima u Metohiji doseglo razmere pustošenja, pa je pitomu i blagorodnu Metohiju – piše Božović – oslobođenje zateklo „strahovito prorešetanu, te smo tamo našli tek po gde-gde koje srpsko selo kao za čudo, kao za urok srpskome narodu“ („Karadaki vogalj“). Da su se ozbiljnije sagladavala ovakva Božovićeva zapažanja i upozorenja ne bismo dočekali još jednu seobu i pogrom.

Afirmaciji dela Grigorija Božovića spominjete neka imena. Kome pripada zasluga za skidanje anateme zabranjenog pisca?

– Najviše Gojku Tešiću koji je objavljivanjem pripovedaka Grigorija Božovića u „Književnoj reči“ i knjizi „Utuljena baština“, posebno u trotomnom izboru pripovedaka i putopisa, knjigama koje su čitaocima otkrile zaboravljenog značajnog pisca srpskoga juga. Svakako udela značajnog ima i redakcija „Jedinstva“ iz Prištine koju čine (Petar Sarić, Radoslav Zlatanović, Jordan Ristić) objavljivanjem ovih knjiga i list „Jedinstvo“, objavljivanjem tekstova o stvaralaštvu Grigorija Božovića. Značajan doprinos skidanju katanca zabrane sa duhovnog stvaralaštva pisca dao je i prof. dr Aleksandar Jovanović, prof. dr Danica Andrejević, Milenko Jevtović (doktorska disertacija), prof. dr Marinko Božović, prof. dr Dragiša Bojović, Miladin Raspopović, Jordan Ristić i drugi. Posebna zahvalnost pripada Bratoradu Božoviću, sinu Grigorija Božovića i porodici koja je nesebično pomagala prva izdanja da se savladaju brojne prepreke.

Na kraju, da li biste dodali i još nešto što je od značaja za ovaj projekat i književno delo Grigorija Božovića u celini?

– U najkraćem brojne pripovetke i putopisi potvrđuju u piscu Grigoriju Božoviću nadahnutog stvaraoca zavidnog umetničkog izraza. Široko je polje interesovanja ovog umetnika lepe reči i zato će čitaoci koji žele da upoznaju ne samo Staru Srbiju, o kojoj je najviše pisao, već i druge krajeve koje je pisac obilazio, i moći da shvate tamošnje prilike, običaje i ljude, zadovoljiti svoju znatiželju čitajući dela ovoga pisca, jer skoro da niko nije taj život i prilike bolje od njega osetio i istinitije dočarao. Ponovimo, njegovo delo pet decenija sklonjeno od javnosti, zapostavljeno, nedovoljno ispitano sa izvesnošću čeka celovito vrednosno sagledavanje i određeno mesto u našoj međuratnoj književnosti. I sasvim na kraju izražavam veliku zahvalnost recenzentima knjige: akademiku Vojislavu Maksimoviću, profesoru dr Marinku Božoviću i Miladinu Raspopoviću, kao i direktoru Zavoda za udžbenike Dragoljubu Kojčiću, Mići Marjanoviću, odgovornom uredniku prof. dr Urošu Šuvakoviću, uredniku Borisu Latinoviću na izuzetnoj saradnji i uloženim sredstvima u ovaj projekat.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić