INTERVJU
Srbi svoj lokalni govor smatraju jednim od najznačajnijih potvrda svog nacionalnog i lokalnog identiteta, kaže dr Radivoje Mladenović i ističe da je posledica toga relativno dobra stabilnost srpskih govora na Kosmetu.
Profesor dr Radivoje Mladenović, rođen je u Prizrenu 1950. godine. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njegov istraživački rad se od početka odnosio na govore Srba u Sirinićkoj župi, Prizrenskoj Gori, južnom Kosovu i Metohiji.
Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Prizrenu na Višoj pedagoškoj školi, zatim u Filološkoj gimnaziji u Beogradu. Od 2003. godine radi kao profesor Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu. Godine 1997. imenovan je za člana Međuodeljenskog odbora za proučavanje Kosova i Metohije SANU, u čijem je izdanju objavio tri monografije koje se odnose na govore na Kosovu i Metohiji.
Za poseban doprinos nauci o jeziku, Monografija profesora Mladenovića Govori šarplaninske župe Gora odlikovana je nagradom „Pavle Ivić“ Slavističkog društva Srbije za 2002. godinu. Profesor Mladenović govori o položaju srpskih govora, srpskog jezika i ćirilice na Kosovu i Metohiji.
U kakvom su položaju srpski jezik i srpski govori na Kosovu i Metohiji?
– Srpski narodni govori na Kosovu i Metohiji u jednom svom delu utamničeni su, diskriminisani su, posebno u sredinama u kojima su njihovi govornici u izrazitoj manjini. Plašim se da će u nekim sredinama, onako kako je bilo u poslednjim vekovima Otomanske imperije, srpsko stanovništvo postati dvojezično, da će potom – onako kako se dogodilo u nekim srpskim sredinama u prošlosti, posebno u južnoj Metohiji – posle jezičke albanizacije u potpunosti izmeniti svoj identitet. Kako to izgleda osvedočio sam se pre nekoliko dana u Temišvaru, u kome sam prisustvovao krštenju i venčanju u srpskoj Sabornoj crkvi. Oba obreda obavljena su na rumunskom jeziku, pošto su i svatovi i roditelji srpski jezik zamenili rumunskim, ali još nisu iz srpske prešli u rumunsku pravoslavnu crkvu i u potpunosti se integrisali u novi identitet. Izgonom srpskog stanovništva poslednjih decenija iz nekih njegovih istorijskih oblasti, nastale su nove okolnosti koje su suzile srpsku etnojezičku teritoriju, a Srbi i njihovi interesi dovedeni u neravnopravan položaj. S obzirom na to da je različitim sporazumima sa institucijama u Prištini, čiji je jedan od potpisnika Republika Srbija, Kosovo i Metohija izvan ustavnih ingerencija Republike Srbije. Albanci sve čine da potisnu institucionalnu upotrebu srpskog jezika i ostvare nameru da se o sudbini Srba i njihovog jezika odlučuje bez učešća Republike Srbije.
Već dvadeset godina sakupljate građu o govorima u Gori, Sredačkoj župi, Sirinićkoj župi, Prizrenskoj Podgori, Južnom Kosovu… Šta ste zaključili, u čemu je njihova vitalnost?
– Srpsku jezičku baštinu Kosova i Metohije proučavam četrdesetak godina. Rezultat ovog interesovanja je više monografija i na desetine studija upravo o ovim govorima. Izmene narodnih govora su neprestane, posebno u novije vreme kada svi idu u školu i kada su u prilici da čuju književni jezik, pa se to događa i sa srpskim govorima na Kosovu i Metohiji. Nije strašno što će se srpski narodni govori približiti, ujednačiti, pa neki i nestati. Tragično je ako se oni ne prouče kao svedočanstvo srpskog prisustva u određenom vremenu i na određenim teritorijama. Kada govorimo o vitalnosti srpskih govora na Kosovu i Metohiji, treba voditi računa o tome da li su oni u matičnoj oblasti ili su izmešteni na novu teritoriju, na kojoj se govori drugačijim dijalekatskim tipom. Radeći na monografiji i rečniku sirinićkog govora, posle 1999. godine više puta sam boravio u Siriniću. U selima ove župe lokalni dijalekatski tip dobro opstaje. Slično je i u drugim srpskim sredinama. Relativno dobra stabilnost srpskih govora na Kosmetu posledica je činjenice da Srbi lokalni govor smatraju jednim od najznačajnijih potvrda svog nacionalnog i lokalnog identiteta. Smanjenje broja Srba u albanskom okruženju, međutim, dovodi i do uticaja većinskog jezika. Kada se govori izmeste iz matične oblasti, oni su podložni izmenama a njihovi nosioci posle prve generacije najčešće bivaju integrisani u nov idiom. Potvrda za ovakav zaključak ima mnogo, pošto sam posle 1999. godine srpske govore u izbeglištvu proučavao u novim sredinama u kojima su živeli kosovskometohijski Srbi.
Da li su srpska kultura na Kosovu i Metohiji i srpski govori dovoljno istraženi?
– Srpska kultura i srpska jezička baština najugroženije su upravo na Kosovu i Metohiji već više decenija i više vekova. Ova činjenica podstakla je akademika Pavla Ivića da inicira popis onomastičke građe sa čitave kosovsko-metohijske teritorije. Deo građe je obrađen i objavljen, deo i dalje čeka istraživače. Nažalost, ostali delovi jezičkog identiteta i potvrde srpske jezičke tapije nisu dovoljno proučeni. Razlozi su različiti. Pored finansijskih, svakako su i kadrovski, pošto je malo onih koji su bili spremni da idu na teren, a da su u isto vreme i dovoljno naučno kompetentni. Ovo ima za posledicu da u ovom trenutku ne znamo ništa ili znamo vrlo malo o gramatičkim sistemima čitavih oblasti – Morave i Izmornika, ne znamo dovoljno o govorima Kosovske kotline, posebno u centralnom i severnom delu. Leksički sistem kosovsko-metohijskih govora, kao značajni deo jezičkog sistema, najvećim delom je nepoznat. Objavljena su samo dva rečnika, na sreću veoma dobra, G. Elezovića i M. Bukumirića. Oba se odnose na severni deo Kosovske i Metohijske kotline. Nema, međutim, rečnika ni jednog prizrensko-južnomoravskog dijalekta, koji inače zauzima i najveći deo Kosova i Metohije. Naknadnom proverom utvrđeno je da nisu sva svedočenja o srpskoj jezičkoj baštini autentična, pa je neophodno da se o nekim govorima sprovedu dodatna istraživanja.
Šta je i koliko tome doprineo Institut za srpsku kulturu u Prištini sa izmeštenim sedištem u Leposaviću?
– Institut za srpsku kulturu u Leposaviću uradio je onoliko koliko je mogao u datim istorijskim, političkim, finansijskim, koncepcijskim i kadrovskim mogućnostima. Rezultati ovog instituta ne razlikuju se od rezultata mnogih drugih srpskih instituta. Ono što bi ovakvoj instituciji pomoglo je veća inicijativa onih koji hleb svoj nasušni zarađuju u njoj. Kada su u pitanju istraživanja srpske jezičke baštine, posebno narodnih govora, Institut se ne može pohvaliti. Možda je pretpostavljano da se jezičkim pitanjima bavi Filozofski fakultet u Prištini sa izmeštenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, na kome, nažalost, nije bilo dovoljno ni volje, ni kadrova. To je razlog zašto smatram da u proučavanje srpske prisutnosti na Kosovu i Metohiji treba centralizovati i uključiti različite institucije izvan Kosova i Metohije, pošto je zbiranje srpskog naučnog potencijala na ovom poslu neophodno.
Kako vidite položaj srpske ćirilice na Kosovu i Metohiji i na čemu valja raditi da bi se srpsko pismo sačuvalo?
– Upotreba ćirilice na Kosovu i Metohiji i njena upotreba u ostalom delu Srbije ne razlikuje se. Iako nema validnih istraživanja, čini mi se da je ćirilica u individualnoj upotrebi stabilnija kod kosmetskih Srba, i to zbog svesti da je to važan element nacionalne posebnosti. Iako latinica nije dominantno pismo srpske tradicije, ne treba zaboraviti da su pojedini delovi srpskoga naroda u prošlosti koristili latinicu kao svoje pismo. Ako se u potpunosti odreknemo latinice, odričemo se i dubrovačke književnosti, i bokokotorske pismenosti. Latinici kao sekundarnom pismu treba dati pravo na postojanje, ali u obimu i upotrebi koji ne ugrožavaju ćirilicu kao kulturološki prvo srpsko pismo. Treba kazati da je savremena slovenska ćirilica (građanska ćirilica) zapravo reformisana crkvenoslovenska ćirilica u Rusiji Petra Velikog, i to prema latinskoj grafiji. U trci za profitom neke naše dnevne novine i nedeljnici štampaju se latinicom, a upravo ovakva upotreba podstiče i potiskivanje ćirilice, posebno kod generacija koje i ne znaju za značaj ćirilice u okviru grčko-slovenskog sveta. Činjenica je, takođe, da nove tehnologije dolaze sa latiničnog područja, što takođe podstiče širenje latinice. Ne treba zaboraviti da su u okviru pravnog sistema Srbije oba pisma ravnopravna, mada je ćirilica malo ravnopravnija. Da će ćirilici pomoći dosadaši način zaštite, nisam siguran, pošto je mnogo priče bez pravih i pravnih posledica. Mišljenja sam da treba sve učiniti da ne dođe do periferizacije ćirilice, značajne tekovine slovenskog nasleđa u našoj kulturi. Nisam, takođe, siguran da je moguće istisnuti latinicu kao pismo, a možda i nije neophodno, pošto je latinsko pismo dominantno u savremenoj globalizacijskoj civilizaciji, a Srbi imaju privilegiju da veoma lako mogu usvojiti oba pisma.
Vaš predlog je da se održi naučni skup o srpskim govorima na području Kosova i Metohije. Da li ste dobijali nekakav odgovor na to pitanje?
– Istraživanje srpske baštine na Kosovu i Metohiji mora biti veoma osmišljeno, sa jasno određenim zadacima, rokovima, nosiocima posla, stabilnim finansijama. U tom kontekstu je i ideja o usmerenim naučnim konferencijama. Nažalost, još nema reagovanja na moju inicijativu. Čini se da je u društvu opšta letargija i sumnja da se bilo šta može uraditi.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić