SIMBOL STRADANJA I VASKRSENJA
Endemska vrsta koja raste na visokom Kajmakčalanu – Natalijina ramonda – više je od jednostavnog cveta koji lepo izgleda i miriše. Njena neverovatna sposobnost da sasvim osušena ponovo oživi uz nekoliko kapi vode simbolizuje vaskrsenje srpske države iz pepela Prvog svetskog rata.
Ove godine navršila se stota godišnjica jedne od najvećih bitaka u istoriji Srbije i srpske vojske. Od 30. avgusta do 23. septembra 1916. godine vođena je bitka za Kajmakčalan.
Na tom vrhu, koji zbog izvojevane velike pobede, Srbe i posle jednog veka čini ponosnim, niče jedan cvet, neobičan i svojeglav poput tog naroda. Na mestu udara oštrog vazduha, usečen u stene visoke planine – neobjašnjivo za botaniku, pa skoro i zdrav razum – raste Natalijina ramonda, “cvet feniks” koji ima sposobnost da iz skoro potpunog mrtvog stanja ponovo oživi i procveta.
Dakle, na tom visokom Kajmakčalanu, gde je u borbi poginulo tačno 4.438 pripadnika srpske vojske, i danas kao spomen na te tragične događaje cveta Natalijina ramonda. Ona je simbol vaskrsnuća i novog života iz pepela. Upravo zbog te svoje osobenosti, ovaj cvet je postao simbol nedavno utvrđenog državnog praznika Srbije – Dana primirja u prvom svetskom ratu, koji se u svetu obeležava svakog 11. novembra.
Ramonda – Nathaliae i serbica
U južnoj Makedoniji, istočno od Prespanskog jezera i na granici s Grčkom, prostire se planinski masiv Nidže. On se pruža od zapada i jugozapada prema istoku i severoistoku, i to od južnog kraja Bitolsko-prilepske kotline (Pelagonija) na zapadu, do Konjske i Goleme reke na istoku.
Najviši vrh tog masiva je Kajmakčalan, visok tačno 2.521 metar. Na toj visini od preko 2 kilometra iznad nivoa mora, cveta ramonda, endemska vrsta koju je pronašao i naučno opisao slavni srpski botaničar Josif Pančić. On je zajedno sa svojim pomoćnikom, lekarom Savom Petrovićem, novu i do tada nepoznatu vrstu cveta, prozvao Ramonda Nathaliae ili Natalijina ramonda, u čast kraljice Natalije.
Naučnik je, nešto ranije, u svom značajnom delu “Flora Kneževine Srbije”, koje je štampano u Beogradu 1874. godine, opisao novu vrstu ovog cveta, pod imenom Ramonda serbica. Pančić tamo piše: “Ima samo još jedna poznata fela ovog roda. Ramonda Pyrenaica, koja raste na Pirenejima u Španiji i koja se od naše biljke tim razlikuje, što joj je kruničina cev mnogo kraća sa razvedenim obodom, prašnice na vrhu u rožak sužene, mnogo duže od svojih konaca”.
Iz mrtvila život
Ramonda je potomak tercijarnih biljnih tipova koji su se očuvali do naših dana. Pravo je čudo kako je mogla do podnese surovu klimu ledenog doba i opstane. Međutim, ramonda se ne plaši isušivanja, jer ovo je biljka koja može da bude i skoro potpuno suva, ali se brzo posle kvašenja ona povrati u život.
Gledajući ramondu u punom cvetu niko nikada ne bi pomislio da pred sobom ima biljku suvih stenovitih predela, koja može da bude praktično suva. Ramonda ostavlja utisak biljke vlažnih predela, koja nikada nema potrebe da se brine o vodi. Na njenom primeru se vidi mogućnost tek retkih vrsta biljaka da žive u stenama visokih planina iznad šumskoga pojasa, a da podnose dugotrajnu i oštru planinsku zimu bez ikakve štete po sebe.
Ekološke prilike u pukotinama stena koje naseljava ramonda donekle su slične prilikama u pojedinim krajevima Južne Afrike. Najvažnije karakteristike životnih uslova u ovim pukotinama su nagli prelazi od suvoga ka vlažnom stanju i dugački periodi prekida aktivnog života.
Na primer, stene u čijim pukotinama raste ramonda, imaju temperaturu i veću od 60 stepeni. Potencijalno, ova biljka je sposobna da podnese i još veće teškoće. Kako je zabeležio ruski istraživač Pavle Černjavski, u suvom stanju, ramonda je provodila u herbarijumu 18 meseci i vraćala se u život vrlo brzo. Za 24 časa posle kvašenja, mrko obojena, suva i smežurana rozeta Ramonda Nathaliae pretvarala se u zelenu, svežu i sočnu.
“Godinu i po dana može jedna rozeta ramonde; izvađena iz pukotine stene i čuvana u potpuno suvom i tamnom prostoru, da ostane sposobna da se povrati u život. Oživeli su čak i oni primerci ramonde, koji su bili presovani i doneti kao herbarske biljke”, zapisao je dr Černjavski.
Vaskršnji cvet ili „cvet feniks“, kako zovu Natalijinu ramondu, ostaje da cveta na Kajmakčalanu zauvek, a Srbe da opominje da je posle teškog i mučnog kraja sve izvesniji neki novi početak.