ŠETNJA KROZ POZNU JESEN
Jesenja kiša po sivoj šumi rila,
pod jutarnjim se vetrom ježi do,
sa kestenova plodovi uz tup
padaju udar, rasprskavaju se
i kao da se smeju, vlažni, mrki.
U mome je životu jesen rila,
odvlači vetar lišće rastrzano
i trese svelu granu – gde je plod?
Ljubavlju cvetah, a plod beše bol.
I verom cvetah, a plod beše mržnja.
Suve mi grane trza vetar, ja ga
ismevam, još odolevam oluji.
Šta meni znači plod? Šta cilj! – Ja cvetah,
i cvetanje mi beše cilj. Sad venem,
i venjenje je cilj moj, ništa drugo;
ciljeve kratke srce postavlja.
U meni živi Bog, Bog umire
u meni, Bog u grudima mi pati,
i to za mene dovoljan je cilj.
Put ili stranputica, cvet il’ plod
jedno je to, imena to su samo.
Pod jutarnjim se vetrom ježi do,
sa kestenova plodovi uz tup
padaju udar i k’o da se resko
i oštro smeju. Ja se smejem s njima.
S nemačkog preveo Branimir Živojinović