ISPOVEST ČUDESNOG IZBAVLJENJA
Iskustvo spasenja koje se desilo na Aranđelovdan snažna je potvrda milosti svetitelja. Dan kada ju je Arhangel Mihailo okrznuo krilom, za nju je bio događaj koji je uvek iznova podseti na vrednost i dragocenost života, opominjući na svu ozbiljnost tog puta i na važnost pokajanja.
Ovo je iskustvo jedne Vere iz Beograda, koje se dogodilo 21. novembra 1990. godine, posle saobraćajnog udesa, kada je ona kao pešak silazila sa zadnjih vrata autobusa. Ovo je njena ispovest o tome kako je ostala živa zahvaljujući milosti svetog Arhangela Mihaila.
Iz suprotnog pravca dolazio je kamion od pet tona koji se kretao velikom brzinom i tom prilikom zadobila sam teške povrede glave. U najbližem kliničko-bolničkom centru, i pored ukazane pomoći nisu me vratili u svesno stanje i zato, kao hitan slučaj sam odmah prebačena na neurohirurško odeljenje Urgentnog centra u Beogradu.
Ne sećam se ni kamiona, ni udarca, ni bola, sem tog lepog ranog popodneva bez ijednog oblaka, čudnog za drugu polovinu novembra. Ovde se završava moje zemaljsko sećanje. Odjednom sam se našla u gustom mraku nekog nepoznatog hladnog mesta. To je najhladnije i najusamljenije mesto na kom sam se ikad našla. Zastala sam da se osvrnem gde se nalazim i da bih odredila kuda da idem. Odmah sam izgubila sećanje na taj sunčani novembarski dan, na to šta sam radila trenutak pre nego što sam se našla u tom mračnom prostoru. Ulagala sam veliki napor da se setim šta je bilo pre, koji je danas dan, koliko imam godina i kako sam tako iznenada dospela u ovaj mrak.
Našavši se u čudu, pokušala sam da ostanem mirna, jer sam tražila odgovore na pitanja: Kako sam dospela ovde? Gde je svetlost? Gde se izlazi odavde…? Postavljala sam pitanja, ali odgovora nije bilo. Muk, potpuno upijanje zvuka. Bila sam potuno sama, ostavljena, zaglavljena sa teskobom kojoj se sve više pridruživao strah.
U zvaničnim podacima se kaže da sam u odsustvu svesti bila četiri sata, ali meni se dešavalo sve mnogo duže. Izašla sam iz vremena i preda mnom se otvorila večnost. Nisam znala koliko imam godina, ali sam za sve vreme veoma precizno mislila i jasno se sećala svog života. Bila sam ubeđena da sanjam i da je ovo noćna mora koja će se ubrzo završiti sa mojim buđenjem. Nije se završavala, nisam se „probudila iz sna“. Došla mi je misao: to nije san!
„A da ovo nije možda moja smrt?“, šaputala sam. Tečne suze nisam osećala, ali plač duše jesam. Smrzavala sam se od hladnoće, osluškujući daleke strašne zvuke zujanja koji su dopirali do mene, iznenada pojačavajući se i izazivajući jezu.
Tada sam se osvrnula na jedan ljudski jauk. Pripadao je starijem čoveku koji se našao naspram mene. Želela sam da mu se obratim. On me je video, ali ga je neka sila velikom brzinom odvukla. Bila sam skamenjena. Tada sam bila sigurna da je to odlaženje bilo umiranje.
Nisam želela da odem nepripremljena daleko od poznatog, želela sam samo malo svetlosti da mi osvetli put i da saznam u kojoj je tački stao moj život i kako da ga nastavim. Kroz težak plač i tugu spontano sam, od srca izgovarala „Oče naš“ na crkvenoslovenskom.
Na samom kraju molitve ceo mračni prostor je bio obasjan bleštavom belom svetlošću, ispunjavajući ga toplinom i mirom. Srce se ispunjavalo spokojem i radošću. Osetila sam nečije prisustvo. Neko je bio tu, obratila sam mu se mislima znatiželjno. Bila sam potpuno svesna, sa napregnutom pažnjom sam pratila naš razgovor.
Bio je izuzetno visokog rasta, nazirao se u sjajnom belilu. Njegove duge plamene odore i kosa povezana na potiljku nisu me ostavljale pod sumnjom da je on muškog obličja. Čula sam mu i glas. Svetlucava traka sa njegove kose dopirala je do mog lica, jer sam bila prvo u podnožju snežnobele odežde, a onda me je podizao do visine naručja. Na čas se stapao sa bleštavom svetlošću, na čas se izdvajao plameni lik i kontura njegove divne lepote. On mi je dao odgovore na moja pitanja.
„Dogodilo Ti se nešto strašno. Teško si povređena. Ali, ne boj se, nećeš imati posledica – Ti si spasena“, rekao mi je.
Želela sam da ga pitam ko je on, mada sam znala da nije iz našeg sveta i da tako savršenu lepotu i ljubav ne mogu ostvariti na zemlji. Saopštio mi je da proslavim dan u kome se ovo dogodilo u slavu Boga koji mi je drugi put dao život, i da ću saznati ko je On.
Spustila sam pogled i osetila ubrzano kretanje. Bila sam puna nove, duhovne snage, vraćala sam se ka svom zemaljskom telu. Znala sam sve još pre nego što sam čula glasove medicinskog osoblja, lebdeći uz zelene pločice plafona sale za hitne intervencije.
Dugo vremena posle ovog viđenja pratilo me je osećanje spokojstva, zahvalnosti i dužništva pred Gospodom. Ovo je događaj koji me uvek iznova podseća na vrednost i dragocenost života, opominje me na svu ozbiljnost toga puta i na važnost ispravljanja i pokajanja, ostavivši mi dar „sećanja na smrt“ i da u svetu koji nas okružuje vidim i verujem u nevidljivo.
Verujem da mi je u trenutku najveće teskobe, po mojoj molitvi, a svojoj milosti, Gospod poslao svog anđela radi utehe, zaštitivši me od viđenja tamnih likova. On je mogao da bude moj anđeo čuvar; ali njegova plamena pojava na dan svetog arhangela Mihaila, kao i poruka da ću saznati za njegov identitet kasnije, ukazuju mi na reči jednog monaha kojem sam ovo ispovedila.
„To te Arhangel Mihailo okrznuo krilom“, rekao mi je monah.
Svake godine proslavljam 21. novembar kao dan ne samo mog fizičkog spasenja, već novog, duhovnog rođenja u crkvi. Događaj koji jedino može da me učvrsti u veri u Hrista onda kada mi se čini da mi vera slabi. Da ustanem kad padnem i da dostojno tražim oproštaj. Da nastavim da se borim sa nadom na spasenje.