LEPI DANI
Anton Zrim iz Rogašovaca u potrazi je za pripadnicima klase sa kojima je drugovao pre tačno pedeset godina. Ovaj Slovenac traga za drugovima, sa kojima je bio na karauli u Bačkim Vinogradima od septembra 1966. do kraja avgusta 1967. godine.
Jugoslavija je otišla u istoriju, nema više ni Jugoslovenske narodne armije, ali za nekadašnje vojnike uspomene iz JNA su doživotne! Pamte oni sve detalje „napredovanja“ od „guštera“ preko „kajle“ do „džombe“. Sećaju se „udobne“ SMB uniforme, obuke, drugova od Vardara do Triglava, marševa, logorovanja, raznih dogodovština i eskivaža, marendi, odsustva…
„Gde smo sada, pola veka kasnije“: Anton Zrim (čuči prvi sleva)
Najlepše uspomene iz JNA nosi i Anton Zrim (69) iz Rogašovaca u Sloveniji. Pre tačno 50 godina, ovaj Pomurac vojsku je služio u Zrenjaninu i Bačkim Vinogradima kod Subotice. Sada bi, kako je nedavno naveo u pismu našoj redakciji, „voleo da zna gde su mu drugovi sa karaule u Bačkim Vinogradima“. Desetar, vodnik i njih 12 vojnika drugovali su od septembra 1966. do kraja avgusta 1967. godine. Kako kaže, „proveo je lep deo života na granici SFRJ i Mađarske“. Poslao je i njihovu zajedničku fotografiju napravljenu u jesen 1966.
„Želeo bih da mi se javi barem neko od njih, a neka šifra bude: „Bački Vinogradi ’66“. Da vidimo gde smo sada, pola veka kasnije. Bili smo u jednom vodu, nas četrnaestoro. Ne sećam se, nažalost, svih imena. Komandir karaule bio nam je vodnik Božidar Nikolić, koji je stanovao na Paliću, a desetar Memsud Begić iz Bosne. Pamtim još i Blagoja Đorđevića iz Gnjilana, Rada Anđelića iz Pakraca, kuvara Dragoslava Radivojevića iz Niša i Rajka Đurića iz Banjaluke. Znam i da nam je jedan drug iz Vranja preminuo, ali ako se neko prepozna na ovoj našoj slici, molim ga da mi se javi. Baš bi me iskreno obradovao“, poručuje Anton Zrim.
On veselo priča o vojsci i vremenu kada su u vodu na karauli bili Jugoslavija u malom. Govori nam i o šestomesečnoj obuci u Zrenjaninu, koja je prethodila odlasku u Bačke Vinograde.
„Bili su to lepi dani, a mi mladi, puni snage i života. Bio sam martovska klasa, a vojsku sam služio 18 meseci. Najteže je bilo prvih pola godine u Zrenjaninu, dok smo prolazili obuku, a na karauli u Bačkim Vinogradima bila je prava pesma“, priča Slovenac.
Ta „pesma“ je, čini se, Antonu Zrimu ostala duboko u srcu. Nostalgično priča kako je bilo na početku dok je bio „gušter“, pa koji mesec kasnije kad je već bio „kajla“ i pred kraj kad je kao „džomba“ merkao golobrade mladiće koji te „statuse“ tek treba da zasluže.
„Morali su svi da se naviknu na red i disciplinu, na ustajanje, postrojavanje, časove, obroke, sportska zanimanja, da dele s drugima pakete, spavaonicu, radosti i muke. Guštersko doba je, naravno, bilo najteže. Ali, kad se prilagodiš poretku i onom starešinskom i onoj nepisanoj hijerarhiji među vojnicima, sve ide kako treba. Služenje vojske u JNA je bilo specifična škola života“, govori on i dodaje:
„Posebno pamtim jednu prolećnu noć 1967. na karauli. Bilo je moje dežurstvo, a meni se spavalo, pa su drugovi predložili da ne idem. Granica je, tako, ostala „otvorena“, što je „iskoristio“ jedan naš paor „pod gasom“. Kad ga je presrela i vratila vojska Mađarske, u našoj karauli je nastala opšta pometnja. Umalo da završim u zatvoru. Srećom, drugovi su me spasli pa je sve prošlo više nego dobro“, priseća se Anton Zrim.
Za drugovima iz te „škole“, Anton Zrim traga i danas, pola veka posle. Ukoliko se neko od drugova „iz klupe“ prepozna na ovim slikama, neka se javi redakciji „Novosti“, koja će ga vrlo rado „odvesti“ do Antona.
Izvor: Novosti.rs