ŽOZE
I, šta, Žoze, sad?
Zabavi je kraj,
svetlu ugašen sjaj,
ljudi nestali,
noć je zahladnela,
i šta, Žoze, sad?
i šta, Žoze, sad?
ti što ni ime nemaš,
i rugaš se drugima,
što goriš stihovima,
i voliš, prigovaraš,
šta, Žoze, sad?
I bez žene si,
nemaš šta da kažeš,
i bez ljubavi si,
ne možeš ni da piješ,
a ni da pušiš više,
i pljuvanju je došao kraj,
noć je zahladnila,
od dana ni traga,
tramvaji otišli,
ugasio se smeh, utopija
gde je ona sad
svemu došao je kraj
i sve je pobeglo
sve se raspršilo,
i, šta, Žoze, sad?
i, šta, Žoze, sad?
i tvoje slatke reči,
groznice tvoje sati,
tvoja glad, proždrljivost,
tvoja biblioteka,
i tvoja zlatna žila,
tvoje prosenjeno odelo,
tvoja znana nedoslednost,
tvoja mržnja — i sada, šta?
Sa ključem u ruci bi
da otvoriš vrata,
a vrata nigde nema;
bi smrt u moru,
a more usahlo,
hoćeš i u Minas,
a Minasa nema.
I, šta, Žoze, sad?
Kada bi vikao,
kada bi kukao,
kada bi svirao
bečke valcere, čak,
kada bi spavao,
kada bi se umorio
i smrt navukao…
Ali umreti nećeš,
da, ti si snažan, Žoze!
Sada u tami sam,
ko svaka divlja zver,
bez božje zaštite,
i bez golog zida
da se na njega nasloniš,
i bez crnog konja
koji galopom grabi,
ti marširaš, Žoze!
Žoze, kuda?