SENKA
Pređe ulicu i, neodlučan na koju će stranu, zamalo ne nalete na jedna kola koja su zatrubila, besno. Na trenutak oseti da ga je ta nema senka potpuno sludela. Skoči, kao oparen, na drugu stranu ulice.
Godišnja večera preduzeća bila je u punom jeku, kad se Valteru učinilo da ga neko prati. Za vreme završnog govora. Govorio je doktor Rajmondi kad je senka hitro promakla, ocrtavajući se jasno na trenutak u dnu sale. Valtera podiđe jeza, naglo ustade i, ne sačekavši završnicu i aplauz koji obično sledi, izađe napolje praćen začuđenim pogledima kolega.
Na ulici se osvrnu oko sebe. Ulica je bila tiha, osvetljena, građanski spokojno utonula u noć, bez ikakvih nagoveštaja neprijatnosti. Na kraju krajeva, samo mu se pričinilo da senka koja mu se ukazala, i to možda samo njemu, znači išta više od obične senke koja ga prati.
Polako je krenuo trotoarom, pripalio cigaretu i zagledao se u izlog s lovačkom opremom diveći se jednom čudesnom tigru koji je, krvoločno iskežen, reklamirao neku marku metaka za lov na zečeve. I, najednom, ta stvar napunjena strugotinom pogleda ga, a senka koju su svetleće reklame potisnule na dno radnje uputi se k njemu.
Valter ustuknu za korak, preneražen, i nalete na jednu devojku koja mu se ljubazno osmehnu. Promrmlja nešto nalik na izvinjenje, zamalo ne progutavši cigaretu, zagrcnu se, pljunu i nastavi put, žurno.
Nije moguće. Tu nema nikakve logike. Kog đavola jedan tigar pun strugotine… Očigledno, posredi je premor. Uspori hod, ogrejan neonskim osvetljenjem velike robne kuće „Bulor”.
Prolazili su ljudi, obični, neki užurbano, drugi nogu pred nogu, polako, da prekrate vreme do povratka kući, čas crveni, čas plavi, onda žuti, ali svi prijatno prisni, ulazeći i izlazeći iz neonske svetlosti koja se razlivala pločnikom.
Pređe ulicu i, neodlučan na koju će stranu, zamalo ne nalete na jedna kola koja su zatrubila, besno. Na trenutak oseti da ga je ta nema senka potpuno sludela. Skoči, kao oparen, na drugu stranu ulice.
Ostade tako gledajući kola koja zamiču za ugao, i druga, kako besomučno jure kroz noćnu slobodu, sve dok se malo ne pribra i shvati gde se nalazi. Na ulici, naravno, na putu kući.
Pripali još jednu cigaretu i produži. Uskoro, tamo ispred Rodea ugleda poznato bifence. Uđe željan da popije piće i predahne za trenutak. Naruči dupli džin-tonik s dosta leda; noć je bila baš sparna. Pijuckao je polako i pokušavao da nađe bilo kakvo objašnjenje za sve to. Baci pogled prema vratima i spazi je kako prolazi, vide je jasno, treperavu i hitru, dok je vazduh iza nje podrhtavao kao voda. Ispi džin i naruči još jedan koji iskapi u jednom cugu. Ne, nije to ništa, samo premor.
Plati i izađe. Htede da zaustavi taksi. Neće taksijem, u zatvoren prostor, bolje da ide pešice. Želeo je da stigne kući, da se odmori. Јedva je čekao da stigne.
Nastavi da hoda sve brže i brže. I ugleda je. Stajala je tamo, ispod stepeništa. Ubrza korak, ali ona prva stiže do ćoška.
Na ćošku pažljivo pogleda unaokolo. Bila je to njegova ulica, zgrada je stajala tamo, u dnu, gostoljubiva.
A ona je nastavljala, ta senka skrivena u senci, da ga posmatra s druge strane ulice.
Poče da trči. Video ju je, na drugoj strani, kako klizi od ulaza do ulaza, iz tame u tamu, prateći ga neprestano, ćutke.
Zamalo da vrisne, kad shvati da je na svom ulazu. Uđe u zgradu, zadihan ali rasterećen. Osvrte se. Nije je bilo.
– Dobro veče, gos’n Valter. Nije vam dobro? – upita ga Žošua, noćni portir, s lukavom zabrinutošću.
– Dobro veče, Žošua. Nije mi ništa. Samo sam umoran. Dolazim s večere, tamo, u preduzeću. Sa gazdama i svim tim, znate već kako je.
– Naravno. Takve stvari zamaraju – složi se Žošua misleći da zna. – Strašno zamaraju, gos’n Valter.
– Laku noć, Žošua.
– Laku noć, gos’n Valter.
Uđe u lift s osećanjem da se oslobodio jezive more. Izađe na desetom spratu. Hodnik je bio tih, blistav od svetlosti i spokoja. Otvori vrata i uđe u stan.
Ode do bara, pripremi na brzinu trostruki lekoviti džin, bez tonika, i udobno zavaljen na sofi okusi ga sa sasvim novim zadovoljstvom, natenane, nadmeno. Јedan dobar san – i sutra će sve biti samo povod za šalu. A šta ako ne bude?
Zevnu, osetivši istinski umor. Zapali cigaretu, ispi ostatak džina sa uživanjem, odloži čašu i ustade.
Uputi se u sobu i otvori vrata.
Senka ustade iz kreveta i pođe mu u susret raširenih ruku:
– Dragi! Brzo si stigao…