UNMIK je najodgovorniji i ima dokaze za zločine na Kosmetu

UDRUŽENJE PORODICA ŽRTAVA

Za preko 2.500 žrtava na Kosovu i Metohiji koje su stradale od 1998. godine niko sa albanske strane nije odgovarao. UNMIK je najodgovorniji i ima dokaze za zločine. Od ukupnog broja stradalih preko 2000 lica nisu među živima, a za 553 se traga. Traži se odgovornost za takozvanu OVK. Udruženje poslalo otvoreno pismo državnom vrhu Republike Srbije.

 

Prema evidenciji Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, broj kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji je veći od 2.500 lica – žrtava.

Žrtve su pripadnici vojske i policije tadašnje SRJ kao i civili koji su kidnapovani i ubijani od 1998. pa do 2014. godine, kada je ubijen pripadnik žandarmerije Stevan Sinđelić u kopnenoj zoni bezbednosti. O tome nam svedoče Simo Spasić, predsednik i Snežana Zdravković, zastupnik Udruženja.

„Govorimo o kidnapovanim i ubijenim civilima, vojnicima i policajcima od strane terorističke OVK i NATO agresije. Kidnapovanja, ubistva, zločini su počinjeni u kućama žrtava, na ulicama, na njivama, staračkim domovima, bolnicama, na radnim mestima. Pripadnici vojske i policije su ubijani na graničnim prelazima Morina, Košare, Gorožup… U zasedama u kojima su pripadnici terorističke OVK ubijali na stotine vojnika i policajaca na Kosovu i Metohiji. Žrtve su stradale i od NATO agresije na mostovima, u svojim kućama, vozovim, autobusima, bolnicama…“, kaže Spasić.

Istina previše kasni

Pored Srba, kidnapovani su i ubijeni Romi, Goranci, Muslimani, lojalni Albanci. Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji broji preko 2.500 žrtava civila, vojnika, policajaca od kog broja su oko 2.000 ubijeni, a za 553 se ne zna sudbina odnosno vode se kao kidnapovani, odnosno oteti.

„Prve podatke i dokaze o kidnapovanima i ubijenima udruženje je dostavilo šefu misije OEBS-a Vilijamu Vokeru, haškoj tužiteljki Karli Del Ponte 2001. godine. Zatim 2003. godine podaci su dostavljeni haškom istražitelju Mati Ratikenenu kada su u Rudarima bili izloženi predmeti i garderoba žrtava, u organizaciji UNMIK-a. Na sastanku sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom smo takođe dostavili podatke o žrtvama gde je bio prisutan i šef UNMIK-a Mihael Štajner, američkom ambasadoru Vilijamu Montogomeriju, generalima KFOR-a, predstavnicima UNMIK-a, konkretno šefu UNMIK-a Lambertu Zanijeru smo u Prištini takođe dostavili podatke, ombudsmanu za ljudska prava Mareku Novickom. Godine 2003. smo imali sastanak sa Karlom Del Ponte gde nam je saopšteno da više nema živih i da su naši najbliži članovi ubijeni. Porodice žrtava su preko Udruženja, Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu takođe dale podatke, EULEKS-ovim istražiteljima, na žalost broj živih svedoka koji su očevidci zločina 1998, 1999… je sve manji, jer je veliki broj svedoka umro“, kaže Snežana Zdravković iz Udruženja.

Institucije koje su se bavile problemom žrtava su Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju, Biro za kidnapovana i nestala lica, Komisija za nestala lica Vlade R. Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, Međunarodni Komitet Crvenog Krsta, Međunarodna Komisija za nestala lica… Neke i danas rade na problemu, imaju razumevanja, ali sporost u rešavanju je očigledna.

APEL DRŽAVNOM VRHU: Posetite spomen sobu „Kosmetske žrtve“!
Povodom međunarodnog Dana ljudskih prava koji se obeležava 10.decembra, Upravni odbor Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih 1998-1999-2000… 2003-2004 na Kosovu i Metohiji „Kosmetske žrtve“ na čelu sa Simom Spasićem, poslalo je otvoreno pismo državnom vrhu Republike Srbije. Pismo je upućeno predsedniku Tomislavu Nikoliću, premijeru Aleksandru Vučiću, ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandru Vulinu i rukovodiocu Tužilaštva za ratne zločine Milanu Petroviću. U pismu se, između ostalog, kaže: „Toga dana (10. decembra) je podsećanje na ljudska prava, a kidnapovanim i ubijenim članovima naših porodica oduzeto je pravo na život i pravo na slobodu, a nama lično pravo na istinu i pravo na pravdu. Porodice žrtava smatraju da ste vi državnici u moralnoj obavezi da posetite spomen sobu kidnapovanih i ubijenih civila, vojnika i policajaca, Srba, Roma, Goranaca, Muslimana, lojalnih Albanaca. Svih ovih godina od 1998, 1999, 2000… mi smo sami u borbi za istinu i pravdu. Kako se odnosimo prema prošlosti i prema svojim žrtvama, takva će nam biti i budućnost“, rečeno je na kraju pisma.

„Imamo informacije da su svu dokumentaciju o otmicima, ubistvima i zločinima na Kosovu i Metohiji pripadnici NATO-a i KFOR-a po završetku svojih mandata odnosili u matične države, a koja je prikupljena po zonama odgovornosti tih jedinica. UNMIK je najodgovornija institucija na Kosovu i Metohiji koja poseduje sve validne dokaze o zločinima nad Srbima… Rečeno nam je da je dokumentacija predata EULEKS-u… Imamo sumnju i pitanje šta se sve moglo dogoditi prilikom preuzimanja tako važne dokumentacije s obzirom da već 18 godina nemamo nikakve informacije o našim žrtvama, a tvrdimo da je UNMIK o svakoj žrtvi imao podatke i istraživao zločine u šta mi nikada nismo imali uvid niti smo bili informisani o tome, do dana današnjeg“, priča Spasić.

„Porodice žrtava znaju da Office in missing persons and forensics (OMPF) poseduje veliki broj podataka o kidnapovanim i ubijenim na Kosovu i Metohiji i ključna je organizacija što se tiče identifikacija naših žrtava“, napominje Snežana Zdravković.

Prva saznanja o postojanju logora sa živim Srbima Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji je dobilo od tadašnjeg direktora BIA Radeta Bulatovića. A 2002. godine sada pok. Gvozden Gagić je tvrdio da u Albaniji ima 400 živih kidnapovanih članova udruženja porodica. Sem saznanja da je postojalo 144 logora na Kosovu i Metohiji gde su držani Srbi i nealbanci detaljnijih informacija nema.

Uništavaju tragove zločina

Kada su u pitanju iskopavanja grobnica na mestima za koja se sumnja ili zna da su zakopavani Srbi i nealbanci pokazalo se da se, na primer, iskopavanje u Žilivodama završilo neuspešno da bi se prikrili tragovi zločina. Prema saznanjima članova udruženja Albanci su traktorima dovozili suvo granje i ubacivali u jamu na Žilivodama koje su upalili, i izazvali požar, kako bi se prikrili tragovi i uništile kosti otetih Srba i nealbanaca.

Pored toga što je dokazano da su postojale masovne grobnice na Dragodanu (1, 2, 3), u Likovcu, Klečki… Masovne grobnice su još u Lapušniku, Đakovici (Piskote), Radonjićkom jezeru, Livoču, Košarama (gde je nemoguće prići zbog minskih polja gde se nalaze tela ubijenih vojnika), Žilivodama…

„Porodice traže odgovornost za terorističku, tzv. OVK, jer su se svi zločini izvršavali po njihovoj komandi i oni su ti koji su nas zavili u crno… Posedujemo materijalne dokaze, video kasete, a postoje i svedoci koji tvrde da je Fatmir Ljimaj rukovodio logorom Likovac gde su držani kidnapovani rudari Belaćevca. Mog brata Žarka Spasića (prvu civilnu žrtvu) kidnapovao je sa svojim teroristima Arif Krasnići iz Sibovca, zvani komandant Mujo. Takođe je odgovoran i za otmice još devetoro Žarkovih kolega otetih na površinskom kopu uglja Belaćevac. Petnaestoro Kostića, Božaniće, Nikoliće, Banziće, Krstiće… oteli su pripadnici terorističke OVK iz sela Retimlje, Opteruše, Suve Reke, Orahovca… Sve kidnapere i ubice znaju preživeli članovi ovih porodica i te podatke su dali Tužilaštvu za ratne zločine. Po našim saznanjima 14 srpskih žetelaca izmasakrirali su i ubili ih komšije Albanci koji su bili obučeni u uniforme NATO-a. Decu iz Goraždevca ubili su iz zasede Albanci iz susednog sela…“, kaže Spasić.

Porodice žrtava sa rezervom gledaju na novoosnovani Specijalni sud za ratne zločine u Prištini zbog toga što i međunarodni sud u Hagu (Haški tribunal) nije bio pravedan, jer je jedino srpske žrtve ignorisao ne kažnjavajući zločince koji su počinili zločin nad Srbima.

„Ako ovaj specijalni sud za zločine terorističke tzv. OVK nad Srbima, Romima, Gorancima, Muslimanima, lojalnim Albancima ne bude podigao optužnice, doneo presude i kaznio vođe i komandante OVK po komandnoj odgovornosti kao što su srpski generali vojske i policije osuđeni zbog albanskih žrtava, nikada neće biti pravde za srpske žrtve“, ističe Spasić.

Autor: Slavica Đukić

Izvor i foto: Jedinstvo