Лидија Алексеjевна Алексејева (1909–1989)
Гледам сунце у пламену, –
Као да је из неког сна.
Tамо – иза мора, иза долова,
Под месечином наш стари дом.
Месечина као мачка пузи по крову,
Црепове милује нежно…
Можда све, ипак, сан је само мој, –
Уистини, стварност је далеко.
***
Я смотрю на солнечное пламя, —
Ты уже забылся где-то сном.
Где-то — за морями, за долами
В лунном свете спит наш старый дом.
Лунный свет котом ползет по крыше,
Черепицу трогает легко…
Может быть, во сне меня услышишь, —
Наяву, пожалуй, далеко.
***
Овде је пао снег – и истопио се,
Овде је живео човек – и умро.
И празан се чамац
Зауставио уз обалу бучну.
Не долази му господар,
Отпловио је у другу земљу.
Само небо плаво растужено зјаји
Над невиђеном тугом земаљском.
***
Вот выпал снег – и растаял.
Вот жил человек – и умер.
И чья-то лодка пустая
Толчется в прибрежном шуме.
Но к ней не придет хозяин –
Уплыл он в страну иную.
Лишь небо светло зияет,
Не видя печаль земную.
***
Препев са руског језика: Веселинка Стојковић