NEMA RAZLIKE
Iz mesta Međuriječje stiže priča u kojoj sudeluju i Bošnjaci i Srbi, a koji su zajedno obnovili džamiju. Reč je o dobrim ljudima, koji na četiri kvadratna kilometra Bosne „zaboravljenih“ unutar Srbije, svojim delom pokazuju šta znači prekogranična komšijska saradnja.
U pograničnim mestima, do kojih poruke iz političkih centara sporije stižu i gde su ljudi davno shvatili da jedni bez drugih ne mogu živeti, uzajamna pomoć kao da jedva čeka da se pruži, a radost zbog susreta sa preratnim komšijama vraća iskreni osmeh na lice.
Posle priče o bošnjačkoj porodici Keranović, koja obnavlja srpsku crkvu u selu Osredak, stiže nova priča o ljudskosti i saradnji među komšijama bez obzira na veru i podele.
Muaz Dedović 30 godina živeo je u Austriji. Danas želi da se vrati u Bosnu, a sa ostalim komšijama i Medžlisom Islamske zajednice Rudo pokrenuo je akciju obnove džamije u rodnom selu Međuriječje.
„Vreme nas je poslužilo. Obnavljamo uz pomoć naših komšija ovde. To su komšije Srbi koji su s nama od prvih dana. Vilotići, Drobnjakovići, ljudi su od prvih dana sa mnom u radovima i dan-danas, a nastaviće i dalje. Pomažu dosta, a neki od komšija su doneli peškir, neko je doneo košulju, familija Grabovčić je donela jagnje“, kaže Dedović.
Sveto Vilotić priča kako je džamija porušena 19. maja 1994. godine, iako u Međuriječju nije bilo ratnih dejstava.
„Ja sam gore neku livadu, doš’o da pomognem kupiti… Bilo je negde oko četiri sata, puklo je nešto pa su mi, veruj, i grablje i vile ispale iz ruku. Sigurno, rekoh, džamija. Utom su naišli radnici, komšije iz Baktovića i kažu srušili džamiju, neki s motorima. Navodno, čujem priču juče, da su oni omašili, da su hteli na Zabrđu da sruše džamiju da izazovu sukobe u Srbiji, ali nije. Znači, ovde sve što je urađeno, urađeno je bez potrebe“, dodaje Vilotić.
Ljudi koji su bili ovde, komšije, branili su to, navodi Dedović.
„Taj komšija je umro, Milanko Toković, koji je branio da se to sruši. Trebali su i u njega, možda, da pucaju, ali čovek je otišao, sklonio se. Nije dao, branio je“, tvrdi Muaz Dedović.
Među ljudima koji obnavljaju džamiju je i Žarko Bošković, čovek koji kaže kako ga je sramota zbog svega što se desilo iako ni na šta nije mogao uticati.
„To je dušman. To što je uradio je žalosno. Mi što možemo, pomoći ćemo, sve što se može. Sramota me je, jer svi smo većinom školski drugari i milo mi je videti ovo što smo uradili sad. Sram ga bilo ko je to uradio. I rat, i ovo ko je uništio, jer svetinja je svetinja“, kaže Bošković.
Džamija u Međuriječju dio je vakufa Mustafe-paše Sokolovića i poslednja je od ruđanskih džamija koja se obnavlja.
Predsednik Medžlisa Islamske zajednice Rudo Mustafa Bašić ističe kako su se u njenu obnovu uključili najpre Međuriječani iz dijaspore, a onda i ostali.
„Ova džamija imaće svoj višestruki značaj. Naš identitet kroz ovu džamiju čuvamo, ovo je jedna od četiri džamije iz osmanskog perioda. A u praktičnom delu ona treba da nastavi jedan suživot, komšijski odnos, ona treba da služi da se sutra ovde okupljaju sve generacije Međuriječjana, bez obzira gde živeli – od Amerike, Evrope do BiH“, ističe Bašić.
„Živelo se i pre rata, k’o što i danas živimo. Ti komšijski odnosi su uvek bili dobri“, dodaje Siniša Vilotić.
Rat, mržnja i neizvesnost, težak život i zapostavljenost raselili su stanovnike Međuriječja. Bošnjaci su ranije otišli u Evropu i Ameriku, a Srbi i danas odlaze ka Beogradu. Granica danas deli kuće i imanja, na teritoriji koja pripada BiH rade institucije Srbije, a sporazum o granici BiH i Srbije nikada nije postignut.
Kuća Muaza Dedovića je u Bosni, a maline je zasadio u Srbiji.
„Odavde 400 metara je granica Srbije, a isto tako oko 500 metara ovamo, a dole 1.200 metara isto je Srbija. Četiri kvadratna kilometra ovo je Bosne ovde“, reči su Dedovića.
Mnogo toga im nedostaje, ali ovi ljudi ne očekuju i ne traže mnogo. Živeće od vlastitog rada, samo da im se omogući da u 21. veku ne pešače i ne uništavaju svoje automobile po kišama iskopanim putevima.
„Života na ovoj nesrećnoj granici bi bilo da dve vlade sednu i dogovore se. Ništa mi ne tražimo, samo da nam se ovi putevi urade. Evo čovek 50.000 komada sadi malina, još ih je koji će posaditi, ali džaba je, videli ste i sami kakav je put. I ovde je sve ‘aj kroz Bosnu, ‘aj Srbija, pa da se dogovore, pa da rade udruženim snagama. I postoje te međuopštinske saradnje koje treba na nivo podići i da se samo urade putevi, ništa drugo. Mi ćemo biti srećni i zadovoljni“, poručuje Sveto Vilotić.
Izvor: Slobodnaevropa.org
Foto: Alen Bajramović