TAMO GDE ČOVEK NE LAŽE NI SEBE NI DRUGE
„Duboko ćutanje je duhovna suština. Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski.“
Iz zapisa Isidore Sekulić saznajemo njeno mišljenje o ćutanju, ali ne o bilo kakvom, već o nečemu što ona naziva „dubokim ćutanjem“. Zašto je ovakvo ćutanje, prema mišljenju velike književnice, duhovna suština?
Kad ćutimo u sebi, to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi, on je neograničen, kraja mu nema. Svakako, pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.
Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikad iskazati.
Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija, ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas.
Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto, kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će, dakako, postati u ime Božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo, opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima, očima uperenim u savremenost i savremenike, u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaptav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština, on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života, svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otud je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijalnog uma i genijalnih ruku.
…
Šezdeset sekundi ćutanja, dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.
S malim svećicama tog duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća: Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti s više minuta prethodnog ćutanja.
Priredio: Velibor Mihić, bašt.