BUJICA
Starac seđaše na prednjim basamacima nakostrešene brade, sa štapom među kolenima, podižući se s vremena na vreme da bolje osmotri svako živo stvorenje što bi se zadesilo na drumu. Kad spazi svog sina, upita se čiji bi potomak taj kržljavko mogao biti, jer mu ovaj izgledaše poznato.
Doseljenik i dobar farmer, koji je uspeo da od svoje žene dobije trinaestoro dece – svu pravilna rasta, premda nejednake veličine, živeo je sa svojom porodicom u jednoj kući koja beše neka čudna sorta kuće, jer bi svake godine u zimu plivala na snegu četrdeset dana, pa i više; ali ipak bi u proleće postajala kuća kao i sve druge, vraćajući se na isto mesto koje je zauzimala pre toga, u mesto Fontarabi, okrug Sen-Irsil-de-Maskinonž.
Ova kuća je imala dvoje vrata; prednja vrata su se otvarala na Kraljevsku Autostradu, zadnja na doseljenikov posed. Tako, jednog proleća najstariji sin izađe na zadnja vrata i poče da pomaže ocu, čiji naslednik kasnije postade. Ta vrata se nikad više ne upotrebiše. Svakog proleća, od tog vremena, deca izlažahu na prednja vrata; momci i devojke u jeku mladosti, upućivahu se jedni za drugim, na Kraljevsku Autostradu da seju svoje seme drugde.
Doseljenik se rukovaše sa svakim pojedinačno, govoreći:
„Bon voyage, moj golupčiću, bon voyage, moja golubice: Dođi da me posetiš na Božić; očekivaću te“.
Međutim, ta deca više podsećahu na vrane: oni se nikad ne vratiše. Sa samo jednim izuzetkom. Kad se on pojavio u Fontarabiju, ne uspevši da pronađe porodicu drugde, starac seđaše na prednjim basamacima nakostrešene brade, sa štapom među kolenima, podižući se s vremena na vreme da bolje osmotri svako živo stvorenje što bi se zadesilo na drumu. Kad spazi svog sina, upita se čiji bi potomak taj kržljavko mogao biti, jer mu ovaj izgledaše poznato. Poče od najudaljenijih familija, a zatim, nemajući uspeha, približavaše se, pa sa nekom slutnjom poče da pretura po imenima iz naselja i imenima rođaka.
„Ne razumeš“, reče kržljavko, „ja sam tvoj sin“.
Starac to ne poreče jer je to bilo sasvim moguće.
„Dođe li da vidiš svoju majku?“, upita.
„Da“, odgovori sin.
„Pa nemaš sreće: majka ti je mrtva i ukopana“.
Kržljavko veoma hrabro primi vesti; dugo je već bio odsutan.
„Nisam se ponovo oženio“, dodade stari doseljenik; i govoreći to, podiže se uz pomoć svog štapa zureći u daljinu da vidi nema li kojim slučajem neke žene na vidiku.
„Šta je s tobom, sine; imaš li decu?“
„Nemam“, odgovori sirotan.
Starac postade zamišljen.
„A tvoja žena, kakva je?“, upita ne dižući se, već samo pojačavajući stisak ruku oko štapa, dok mu iz brade počeše izbijati iskrice. Mislio je da će ga ovaj njegov kržljavko od sina možda pozvati u svoju kuću, gde bi bio sam po čitav dan uz mladu snajku. Odgovor mu sruši svu nadu.
„Jesi li bar živeo u gradu?“
„Jesam“, odgovori sin.
Zatim se starac, koji je već dobro znao, pošto je čitao u novinama, da u gradu živi na stotine devojaka sakupljenih na ograđenim zemljištima, podiže uz pomoć štapa ispunjen najljućim gnevom:
„Ostani ovde“, viknu, „ja idem u tvoje mesto!“
I on ode.
Zima ne beše daleko. Uskoro, sneg se spusti i čudna kuća se otkači od Fontarabija i poče da pliva; plivala je polako iznad izgubljene generacije, ta apsurdna barka, splav bespomoćnih; plivala je iznad starca koji, iz dubine bujice, zamahivaše svojim strašnim štapom.