PERŠUNICA
Priča o Peršunici ima veoma mnogo verzija, menja se zavisno od oblasti iz koje potiče. Ova dolazi iz Toskane, tačnije iz Firence. Ipak, u svakoj verziji postoji vrt veštica iz kojeg je nešto ukradeno. Nekada je to rotkvica, drugi put veza peršuna ili slično… U svakom slučaju, reč je o veštičjem vrtu i uvek je bolje držati se podalje od njega!
Nekada davno, bio jedan mladi bračni par koji je stanovao u uskoj i visokoj kući, sličnoj kuli. Njihovo boravište graničilo se sa zamkom u kojem je živelo nekoliko veštica.
Ne prođe mnogo vremena i mlada ostade u drugom stanju. Jednog dana, kada se nagnula kroz prozor sobe ispod koje je bio veštičji vrt, među ostalim povrćem ugleda malu parcelu zasađenu peršunom.
„Kakav lep peršun!“, uzviknu mlada žena, koja je već osećala kako joj ide voda na usta. „Poješću malčice, ali…“, nastavi, „… šteta je što u našem malenom vrtu nema prostora da ga uzgajamo!“ I pošto ju je peršun neodoljivo privlačio, siđe spoljašnjim stepenicama, preskoči ogradu i nađe se u veštičjem vrtu, gde odluči da ubere i pojede malo peršuna.
Narednog dana žena promoli glavu kroz prozor, ponovo ugleda peršun u veštičjem vrtu i opet krišom ode da pojede malo.
Isto se ponavljalo i narednih dana, sve dok se, zbog stalnog čupanja peršuna, u vrtu nije stvorio prazan prostor. Veštice primetiše da nema peršuna i zapitaše se šta se to događa u njihovom vrtu. „Gde li završava sav naš peršun?“, pitala se jedne večeri jedna od njih. „Niko od nas ga ne bere, a svakim danom ga ima sve manje! Sigurno neko dolazi da ga krade!“
„U pravu si!“, složila se druga veštica. „Da bismo otkrile šta se događa, sutra ujutru ćemo izaći u uobičajeno vreme, ja ću se praviti da idem sa vama, a zapravo ću se sakriti u vrtu. Tako ću otkriti lopova koji nam krade peršun.“
Sutradan ujutru veštica zaista uradi kako je rekla. I nakon nekoliko minuta čekanja, krijući se iza jednog drveta, ugleda mladu ženu, njihovu komšinicu, kako silazi niz stepenice kule, preskače ogradu, ulazi u vrt i jede peršun.
„Prokleta kradljivice! Kako se usuđuješ da ulaziš u naš vrt i kradeš nam peršun?“, povika besno veštica. Sirota žena, drhteći, odgovori: „Oprostite mi, draga veštice! Očekujem dete, i kada sam sa prozora videla vaš lepi peršun, tako zelen i bujan, spopala me je takva želja da nisam mogla da odolim!“
Izgledalo je kao da se veštica odobrovoljila, ali onda odgovori: „Dobro, opraštam ti. Ali imam jedan uslov – da svoje dete nazoveš Peršunko, ako bude dečačić, ili Peršunica, ako bude devojčica. A čim poraste, bilo muško ili žensko, predaćeš ga nama!“
Sirota žena briznu u plač i vrati se kući neutešna. Posle nekog vremena, žena rodi devojčicu kojoj nadenu ime Peršunica, ali roditelji vrlo brzo zaboraviše na dogovor sa vešticama.
Prođe još nekoliko godina, i devojčica izraste u prelepu devojku. Jednoga dana, dok se vraćala kući, Peršunica srete staru vešticu, koja je zgrabi za mišicu i odvede sa sobom u zamak.
„Od danas moraš da živiš sa nama, jer je tvoja majka pre mnogo vremena tako obećala!“, reče veštica. I bi tako. Peršunica je morala da živi sa vešticama. Veštica je odvede u jednu sobu, užasno prljavu od uglja i reče: „Moraš da očistiš ovu sobu, od poda do plafona, da postane bela kao sneg, inače ćemo te pojesti!“ Sirota devojka briznu u plač, zato što je bilo nemoguće potpuno očistiti tu sobu!
Dok je očajavala i lila gorke suze, odjednom začu neki umilan glas kako joj govori: „Nemoj da plačeš, Peršunice!“ Devojka se okrenu i ugleda lepog mladića kako sedi iza nje.
„Ja sam Meme, rođak ovih veštica. Ugledavši te tako očajnu, došao sam da ti pružim podršku i pomoć!“ I za tren oka, zamahnuvši čarobnim štapićem, Meme učini da soba bude čista i bela kako je naredila veštica.
Kada se uveče veštica vrati kod Peršunice i ugleda kako soba sva blista, povika: „Nisi mogla sve to sama da uradiš, Peršunice! Ovde je prste umešao Meme, naš rođak čarobnjak. Ali pošto se svako obećanje mora ispuniti, ovog puta ćemo ti poštedeti život!“
Sledećeg jutra veštica reče: „Peršunice, uzmi kutiju Lepog viteza i odnesi je kraljici veštica, koja živi u dvorcu na vrhu one planine“, pa pokaza na dvorac na vrhu visoke planine, okružen visokim zidinama.
Devojka uze kutiju od čistog zlata, na kojoj je naslikan prelepi vitez, i spremi se da krene, ali se opet pojavi Meme. „Peršunice“, reče, „budi pažljiva kada uđeš u zamak kraljice veštica, sigurno će te pojesti čim pređeš preko praga!“
„Sada mi više ništa nije važno, dragi Meme, pa čak ni to da li će me pojesti kraljica veštica!“, odgovori Peršunica mireći se sa sudbinom.
„Saslušaj me!“, nastavi Meme. „Ponesi komad maslaca, dve vekne hleba, metlu, i kada stigneš u zamak, predaj zlatnu kutiju kraljici veštica i beži najbrže što možeš.“
Peršunica prihvati savet i krenu na put. Kada stiže do zamka na vrhu planine, nađe se ispred visokih zidina koje su ga okruživale. U zidu se otvoriše neka veoma stara vrata, sa kapcima čije su šarke škripale. „Aj-aj!“, odjekivalo je sa vrata. „Kako me muči ova rđa!“
Peršunica uze komad maslaca i podmaza šarke na vratima, i ona joj se zahvališe, srećna što više ne škripe. Preskočivši zidove, Peršunica ugleda dva ogromna psa koja su se međusobno ujedala. „Toliko smo gladni da nam ne preostaje ništa drugo nego da grizemo jedan drugog!“ Peršunica im dade dve velike vekne hleba koje je ponela, i psi prestadoše da se grizu i ljubazno joj se zahvališe.
Pre nego što je stigla do kule kraljice veštica, devojka srete staru pekarku, koja je, sva pogrbljena i zadihana, pokušavala da očisti peć rukama. „Toliko sam jadna da nemam ni metlu da očistim peć!“, uzvikivala je sirota starica. Peršunica joj dade metlu koju je nosila sa sobom. Starica je bila toliko srećna da nije prestajala da joj se zahvaljuje.
Peršunica najzad stiže do kule kraljice veštica,. Kada se nađe pred njom, devojka se nakloni i stavi joj zlatni kovčežić u grozne ruke sa dugačkim kandžama. Kraljica veštica ga zgrabi i poče da vuče k sebi i devojku, ali se Peršunica, koju je Meme već upozorio, istrže iz njenog stiska i pobeže munjevitom brzinom.
„Pekarko“, povika kraljica veštica pokušavajući da je sustigne. „Zaustavi tu devojku!“
„Ne pada mi na pamet!“, odgovori stara pekarka. „Nakon vekova teške muke da očistim peć golim rukama, ta devojka mi je dala metlu i ja ću joj biti zauvek zahvalna!“
Trčeći, Peršunica ponovo naiđe na ona dva psa. „Psi“, povika kraljica veštica, „zaustavite tu devojku!“
„Ma, ne pada nam na pamet!“, povikaše životinje.
„Ona nam je, za sve ove vekove, jedina utolila glad!“ I pustiše je da prođe, ne nanevši joj nikakvo zlo.
Trčeći koliko je noge nose, Peršunica najzad stiže pred ona vrata zamka. „Drevni zidovi“, povika veštica, „zatvorite se i ne dajte toj devojci da izađe!“ Ali i ovde su bili zahvalni Peršunici za učinjeno dobro, pa stara vrata pustiše Peršunicu da prođe i zatvoriše se zlobnoj veštici pred nosom. Peršunica je sada spasena!
Uveče, kada se vratila kod veštica, reče da ih je poslušala i da je predala njihovoj kraljici kovčežić Lepog viteza.
Ovoga puta veštice su bile neizmerno besne. „Mora da ju je Meme opet spasao naših čarolija“, povikaše. „Uvek se umeša sa svojim magijama. Ali sada je došao trenutak da zauvek nestane. Uradimo to što pre!“
Meme shvati šta veštice smeraju i upozori Peršunicu: „Večeras siđi pod izgovorom da ideš u podrum da doneseš malo drva. Tamo ću te čekati i reći ću ti šta da radiš. U ozbiljnoj si opasnosti!“
Po dogovoru, Peršunica uveče siđe u podrum, gde ju je Meme čekao. Dobroćudni čarobnjak je odvede u dno prostorije, gde je gorelo mnogo malih svetiljki i jedna veoma velika. „Ove svetiljke su moći veštica. Ako se ugase, veštice, koje imaju više od hiljadu godina, pretvoriće se u prah i zauvek nestati. Duni, Peršunice, i bićeš slobodna!“
Peršunica dunu i pogasi sve svetiljke, osim najveće. „Ona predstavlja moći kraljice veštica!“, objasni Meme. „Da bi se ona ugasila, potrebno je dvoje…“, nasmeši se on Peršunici. Dunuše zajedno i zauvek nestade i to podmuklo stvorenje. Peršunica i Meme se ubrzo venčaše. Odoše da žive u zamku kraljice veštica, povedoše sa sobom dva psa, podmazaše šarke na vratima i napraviše pekarki lepu novu peć.
Iz knjige „Priče o vilama, vešticama i malim duhovima“ Grete Čenčeti