OPTUŽENI

Margareta Vukov je tada ležala na zemlji, skvrčena u loptu, rekao je optuženi, a on ju je udarao nogama, ali kada je četvrti put zamahnuo, i to levom nogom, osetio je kako ga od glave do pete prožima kajanje…

Optuženi je rekao da se kaje, iako je znao da to neće ublažiti odluku suda.

optuženi

Kaje se, međutim, nastavio je, zbog sebe a ne zbog suda, pa stoga i izražava na ovaj način svoje kajanje, uprkos znanju da to neće ni u najmanjoj meri uticati na sudije, te da će oni ostati verni svojim uverenjima, u skladu sa zavetom koji su dali onog dana kada su proglašeni sudijama.

Kada odu kući i presvuku se, pronađu omiljene papuče i smeste se u fotelju, onda mogu da misle na drugi način, može i suza da im zaiskri u oku, ali ne i ovde, u sudnici, ovde moje pokajanje, rekao je optuženi, pripada samo meni i, nadam se, Margareti Vukov, zbog koje se ovde nalazim.

Potom je optuženi rekao kako je već kod prvih udaraca osetio kajanje, ali je tada počeo da se ljuti na sebe što oseća kajanje, i nastavio je još žešće da udara, ali sa svakim udarcem raslo je i njegovo kajanje, što je opet dovodilo do povećanja ljutnje i jačine udaraca, koji su, naravno, još više podsticali kajanje, i tako su se, rekao je, smenjivali gnev i kajanje, sve dok, možda mu neće u to poverovati, kajanje nije prevagnulo.

Margareta Vukov je tada ležala na zemlji, skvrčena u loptu, rekao je optuženi, a on ju je udarao nogama, ali kada je četvrti put zamahnuo, i to levom nogom, osetio je kako ga od glave do pete prožima kajanje, i noga mu je klonula, srušio se na kolena, i počeo da je ljubi po okrvavljenom licu, čak je legao na zemlju pored nje, obgrlio je i ponavljao da se kaje, ponovio je to bar petnaest puta, ali ona ga nije čula.

Stoga se nada, rekao je, da ga ona sada čuje, i da je to sve, da nema više ništa da kaže, jer već je rekao da ovo kajanje samo njemu pripada i da zna da ni na koga neće uticati, pogotovo ne na sudije.

Bar ne ovde, rekao je, i seo.

Iz knjige „Krava je usamljena životinja“ Davida Albaharija