KAPIJA VETROVA
Kada se naši putevi razdvoje,
u oku padnu iskrice sjajne,
i narastu kao najveći vulkani,
tvoje reči su bile bajke…
Ti si me naučio da ponovo koračam,
da idem napred pravim putem,
ko sam, odakle sam i da idem sama,
sve moje staze bile su rasute…
Neka ni jedna suza ne dođe,
i ne pokrije put sjaja,
doći će dan kada ćemo koračati,
snovima našim nikada kraja…
Ne može se zameniti radost,
i kada odeš prijatelju moj,
ostaće nada u srcu da živi,
zajedno smo koračali po stazi mirisnoj…
Kapija vetrova širi grane,
i pupoljke bele racvetava,
zbog rastanka našeg osetiću bol,
ali neće biti zaborava…
Tišina je visila u vazduhu,
kameno lice planine oči otvara,
prolazi tiha senka osmeha,
u duginim bojama zvuk se stvara…