Velibor Mihić Ulis

 

Primeri prizrensko-timočkog govora


Sg ću ti viknem


Prizrensko-timočki govor srpskog jezika pripada, naravno, štokavskom dijalektu i ekavskom narečju. Vrlo je slikovit. Sokobanjcima će se dopasti četiri primera koje ću ovde navesti. I, razumeće ih jer govor Sokobanje, one stare, dedova i pradedova, kao i sela, sokobanjskih, pripada ovom predivnom narodnom govoru.

Dakle, četiri kratka primera, pa, Banjci, uživajte u izvornosti i slikovitosti narodnog jezika… srpskog narodnog jezika. Da je velik Vuk Stefanović Karadžić bio iz ovih krajeva, to bi bio srpski književni jezik!…

Prvi primer:
Pesma „Crtka“ Miroslava Cere Mihailovića iz zbirke „Sol na ranu“:

„Na koga se loza razlozila
koj je gore triput poglednaja
Gospodnja ga ruka pomazila
tj se neje na život liznaja
pred takvoga čume presvisnujev
tj se varka ne preodi crtku
u toga se bolni ukunujev
tj ne traži u Nesvrtu svrtku“

Drugi primer:
Isti pisac, ista zbirka pesama, a pesma je „Sg“ (u značenju sad, ovog trena):

„Sg će počne što će počne
sg će ti se sve strovali
sg će mrdne ruka desna
rešila se da opali

Sg će Gospod da nadzrne
sg će glava da oladi
sg će padne jedna pesma
dn dnšnji da okadi“

(Napomena: „dz“ u poslednjoj reči prvog stiha, druge strofe, dakle u reči „nadzrne“ – čita se kao glas između d i z – kao u reči dzindzov; u makedonskom ima slovo za taj glas, a u srpskom nema jer prizrensko-timočki govor ne pripada književnom jeziku – a lep je i bogat kao književni!… ni više ni manje!… Akademik i poznat srpski književnik Dragoslav Mihailović, mnogo je i govorio i pisao o lepoti govora jugoistočne Srbije, to jest o prizrensko-timočkim govorima i o pravu i potrebi da se i na njima objavljuju knjige i dr. On, sam, maestralno, tj., veoma lepo, majstorski – bre, akademik, redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti! – piše, tako; npr.: „Petrijin venac“, „Gori Morava“ i dr.)…

Treći primer:
To je odlomak iz knjige „Bače pogoleme od sokaci“ Save Dimitrijevića:

„Mika Dživdžan poginu u rat. Smo stiže aber – Mika poginuja. Žena mu Nedelja vrza crnu šamiju. Nosila pamučnu anteriju ss široki rukavi i pulčiki gusto sašiveni jedn nad drugi do gušu. S decu rabotila baštovanu, a u avliju je sadila neven i bosiljak. U jesen beli šumani porastev do streju. Živela sto pet godine. Živela bi još koju godinu, al ne dade vu se. Uzede šibicu da zapali vatru, kleknu kude ognjište i prsnu žiška. A Nedelja i ne oseti da je žiška zafatila i široki rukavi na anteriju. Kd se sve zapali i kd dođoše – beše dockan. Cel život, sve sto pet godine – u jednu žišku!“…

Četvrti primer:
To je odlomak iz pripovetke Dragoslava Manića Forskog iz knjige „Jesen života“; nažalost, ne znam naslov pripovetke:

„Jednu večer, Jova si dojde doma,  porano, a Bora se godža obavi. Ja ne mogu da zaspim, pa si mislim: „Vreme je da ženim Boru, ali kako ču bez čoveka… Tmn ja toj misilim, tropnuše vrata. Ču nekakvo špčanje. Upali gasarče pa u kodnik. Kad tam imam kvo i da vidim: Bora i nekakvo devojče! Sgnulo glavu, ne mogu lice da gu vidim. Bora si dovel devojče iz drugo selo. Pobeglo za njega. Uvede ga u sobu. Vido mu lice. Ubavo, ali mlogo mlado. Otkude si, čere?… Čijo si?… Kolko imaš godine?… Pa, znaju li roditelji kude si?… Mati, veli, znaje, a bašta voj u Bugarsko.“

Jeste li uživali čitajući ova četiri primera čistog narodnog govora? Ja jesam – mlogo, mlogo!!!… MLOGO!!!…

oOo