DIM
I ničeg nije bilo zbog čega bi
taj život ponovo bljesnuo preda mnom,
dnjeparskim, cvetnim, vrbacima
reka, kao zamka, plava.
I ničeg ne beše zbog čega bi
tog čoveka opet pogledala u oči
s takvim, meni praštajućim, prekorom,
da bi ničice pala i priobalna iva,
koju sam pitala: „Dokle,
o nebo, da me kažnjavaš
zato što se ne sećam zadatka,
što sam zaboravila — plakati i ljubiti“.
A čitav grad po toj kuhinji miriše,
iz svih prozorčića vije se isti dim!
Još dugo neće u Dnjepar pasti beli obronak
i po Zadnjepru labudovi da kriče.
I miriše furuna sušenom udikom
i mesec blješti po blistavom lidu.
A ja Gončarevom, dugom Desjatinovom,
Sofijskom i Vladimirskom idem.
Ti pamtiš: tamo balkon visi nad ponorom
i u maju divlji penuša kesten…
Šta je minulo? Mladost i blagost?
Ili detinjstvo prepuno tajni?
I tople – kao koplja – plamena
visoko probadaju tamnine
kao da je tamo veleposed Kočubeja,
bogatog i slavnog od davnine.
A ti gledaš nekim srećnim pogledom,
kao nekad davno, kao da, eto, – ja
u kratkoj haljini, s poznatom šarom,
nebeljenog domaćeg tkanja, stojim…