SA HRISTOM U SEBI NEMA BRIGE
Kroz razgovor sa jednim od monaha saznajemo kako razmišlja starac Porfirije o broju 666 i dolasku antihrista kao budućem vremenu, protiv čijih zlih sila deluje samo jedna zaštita.
Grčki pravoslavni monah starac Porfirije ostao je upamćen po poukama koje je saopštavao neposredno kroz razgovor sa drugim monasima i iskušenicima, koji su ga rado slušali i zapisivali ih. Iz jednog ovakvog dijaloga nastalo je i ovo razmišljanje prepodobnog starca o broju 666, zlu i antihristu.
Jednog dana sam ga upitao u njegovoj keliji:
„Starče, mnogo se govori u poslednje vreme o broju 666, o dolasku antihrista, koji se približava – neki, naravno, tvrde da je već došao, o elektronskom žigu na desnoj ruci ili čelu, o sukobu Hrista sa antihristom i propasti ovog drugog, o Drugom Dolasku Gospodnjem. Vi, šta kažete o svemu tome?”
Starac odgovori:
„Šta da kažem? Ne kažem da sam video Presvetu Bogorodicu, da će biti rata i tako dalje. Znam da će doći antihrist, da će biti Drugog Dolaska Gospodnjeg, ali kada ne znam. Sutra? Posle hiljadu godina? Ne znam. Međutim, ja se ne uznemiravam zbog toga. Zato što znam da je čas smrti za svakog od nas Drugi Dolazak Gospodnji. A ovaj čas je veoma blizu.”
„Starče, ako u naše dane dođe antihrist, hoće li nam Bog dati snage da odolimo iskušenjima?”
Njegov odgovor je glasio:
„Ako se ispovedamo, daće nam Gospod ovu snagu. Neka nas ne muče poslednja vremena, niti antihrist i njegovi znaci. Jer, treba da znate, ako u sebi imamo Hrista, ni u čemu ne može nam naškoditi antihrist, ni najmanje.”
„Za nas hrišćane, za nas kada živimo Hristom ne postoji antihrist. Hoćeš li mi reći, ovde gde ja sedim na krevetu možeš li sesti i ti?”
Rekoh mu:
„Ne, Starče.”
Kaže mi:
„Zašto?”
Odgovorih mu:
„Jer, ako sednem na vas, spljoštiću vas.”
Kaže mi:
„A kada bi mogao ti da sedneš?”
Kažem mu:
„Kada odete vi, mogu da sednem ja.”
Kaže mi:
„Tačno tako, dete moje, tako se događa i sa našom dušom. Kada u sebi imamo Hrista, može li da dođe antihrist? Može li da uđe ma koje drugo suprotno postojanje u našu dušu? Zato što danas, dete moje, nemamo Hrista u sebi zato i brinemo o antihristu. Kada stavimo Hrista u sebe, sve postaje Raj. Hristos je sve i tako uvek, dete moje, da govoriš ljudima, a protivnika nemojmo se plašiti. I gle da ti kažem nešto. Kada bi sada došao sam antihrist sa nekom spravom sa laserskim zracima da bi me obeležio na silu brojem 666, ja se ne bih zabrinuo. Reći ćeš mi, starče, zar to nije znak antihrista? Da, ali i hiljadu 666 neizbrisivo da napiše po meni laserskim zracima, ja se ne bih zabrinuo. Zašto? Zato što, dete moje, i prve mučenike su bacali zverima, oni su se osenjivali krstom, a zverovi su postajali kao jaganjci; bacali su ih u more, osenjivali bi se krstom i more je postajalo zemlja po kojoj su hodali; bacali su ih u vatru, osenjivali bi se krstom i vatra je postajala prijatna svežina. Blagosloveno moje dete, šta smo mi danas? Verujemo li u Hrista? U krst? Ma, zašto li je Hristos sišao? Da nije možda sišao kako bi osnažio naše stradanje? Tako, dete moje, da govoriš i Starcu, i da govoriš ljudima da se ne boje antihrista. Mi smo deca Hristova, mi smo deca Crkve.”